Stojim pred ogledalom. Skroz nag. Gledam se. Zumiram svaki
deo svoga tela, lica, kose. Sve je savršeno. Sve na svom mestu. A tek kad se
dobro obučem, onda sam još bolji. Stoga, kako, zašto? Odakle ideja takvim
gaborima da mogu da me startuju? Logična stvar je da ćeš pre nego što priđeš
nekom, da se pogledaš u ogledalo. Nisam ja sad nešto posebno nabeđen ili šta
već, ali jebem mu mater, imam i u glavi i u nogama. Full package. I onda mi
priđe neka nakaza bez ikakve socijalne inteligencije, i pita me da se
poljubimo. To je samo jedan od primera. Kažu da je narcis bio toliko zaljubljen
u svoj lik da se na kraju i udavio u njemu. Pa radije bih se udavio u
sopstvenoj lepoti, nego živeo dug život u tuđoj ružnoći.
First date. Spremam
se. Oblačim sve najbolje. Peglam kosu. Finiširam sve Bvlgarijem. Ono što je
bitno da se napomene jeste da je u pitanju donekle blind date. Znam kako ta
osoba izgleda (sa slika) ali ne znam je karakterno. Stižem u Central House i
čeka me u separeu u uglu. Sedam za sto i počinjem neku laganu priču. Vidno
razočaran dejtovim izgledom, naručujem alkohol, u nadi da će mi se prolepšati
uz koju čašu Johnnie Walker-a. I hajde, da zanemarimo fizički izgled, koji je
na fejsbuku bio maksimalno fotošopiran, nadaš se ako izgleda loše možda je dobra,
prijatna osoba. Hahah! Usledila su mi pitanja: „Šta voliš u krevetu?“ „Koja ti
je omiljena poza?“ „Da li sve ljude tako posmatraš s visine ili samo mene?“...
I da ne nabrajam dalje, mislim da ovo stvara odličnu sliku. Ustajem od stola,
ostavljam pare za piće, gde mi postavlja pitanje: „Hoćeš da se vidimo u
subotu?“. Blago se osmehnuh.
Čim sam stigao kući, otišao sam pod tuš. Sat vremena
tuširanja nije uspelo da spere grozan osećaj sa mene. Opet mi kroz glavu struji
pitanje „ZAŠTO?“. Čime sam ja zaslužio da mi onaj s neba (ko god) šalje ovakve
frikove. I u tom momentu počnem da se prisećam prošle veze. Odjednom su se svi
problemi iz te veze činili tako malim, nebitnim. Shvatam kako sam se zaista
osećao kao kralj u toj vezi, gde sam te prevaspitao i naučio kako bi trebalo da
se ponašaš dok si sa mnom. Nedostaješ mi. Da li je pravilo da jedan loš dejt je
jednak putovanju u prošlost i vraćanju starim ljubavima? Ili je to pak test
tvog karaktera, da vidi da li si dovoljno jak da se ne vratiš? Ako je test, pao
sam.
Zovem te, pričamo opušteno. Što bi rekla Ceca, sve je super.
Pričaš mi o trenutnim dešavanjima u svom životu (mrtvo more), a ja ćutim o
svome. Ne želim da priznam da me je horor od sastanka vratio u priču sa tobom.
Opet osećam neki zsa zsa zsu u sebi, neku toplinu. Razmišljam kako bih sad
doleteo do tebe. I sve je bajka. Naravno, realni život ne može biti bajka, tako
da sve ovo ode u pičku materinu. Bila je dovoljna jedna tvoja rečenica, da svi
oni problemi koji su se malopre činili sićušni, opet postanu ogromni,
nepregledni, nepremostivi. Ta rečenica prisetila me je svega... Tvoje
nezainteresovanosti, gledanja samo svog dupeta, ja uvek u drugom planu i
gomila, gomila drugih sranja. Reality check! Zbogom, ćao zdravo, ne javljaj se
više, ne trebaš mi ni ti ni niko drugi. Jer kao što rekoh, radije bih se udavio
u svojoj lepoti nego živeo dug život u tuđoj ružnoći. Isto tako bih radije bio
sam sa sobom u vezi, nego s nekim ko me neće ceniti. Ja ću sam sebi da napravim
večeru, zapalim sveću i eto romantike. Ako mi je do seksa, upaliću pornić. „Sam
gradom šetam, samom sebi smetam“.
Ana Stanić ima jedan stih koji je totalno tačan po pitanju
bivših ljubavi: „Meni treba samo malo tebe da se podsetim, da bi bilo bolje za
mene da zaboravim“.
