White

Ko bi rekao da jedna tačka na belom zidu može da otvori toliko tema za razmišljanje i raspoznavanje prostih stvari sa različitih aspekata? U vrhuncu besmisla svog života, zagledam se u tu jednu te istu tačku i počinje. Isprva prazno. Potom vrlo neurotično. Posle tri antidepresiva, počinjem da vidim jasno. Koliko je čovek zapravo istrajan u svakom svom cilju? Da li kada naidje prva prepreka ka ostvarenju, nalazi milon razloga i opravdanja kako bi odustao? Koji je zapravo smisao života ako odustaneš čim postane teško? A koji je smisao života ako se i dalje boriš a pritom ludiš, postaješ šizofren? Gomila pitanja, koju postavlja jedna tačka. Ne, nisam pušio travu.

Svako od nas, onog momenta kada mu postane teško, očekuje podršku od nekog ko mu je najbliži. Često se desi da ta podrška izostane, iz razloga što se ljudi ponekad boje da stanu na vašu stranu, jer bi njihovo dupe moglo da strada. Koliko god vas, u tim momentima, bole ta saznanja, vi odlučujete da postanete još uporniji i istrajniji u svom cilju, i dokažete svetu da ste jaka osoba i da vam ne treba niko. Potom si smirite i legnete da spavate.

Jutro. Kafa. Ista soba. Isti beli zid. Ista tačka. Cirkus ponovo kreće u krug. Dokle čekati Godoa? Da li nešto postižem u svom životu sedeći i gledajući u jednu tačku, samo zarad nekog cilja koji je udaljen svetlosnim godinama. Da li gubim vreme, jer sam umesto što sedim, već mogao odraditi štošta u svom životu što bi me činilo ispunjenijim? Da li se svakog dana osećam kao sve veći promašaj, jer svakodnevno buljim u istu tačku? Iako sam se juče pomirio s tim da moram sve sam, zašto mi je danas opet potrebna podrška? Zašto ta podrška nikad nije tu na vreme, zašto uvek jebeno kasni, zašto stavlja sve druge ispred mene u delima, a rečima mi govori supotno? Da li sam postao potpuno šizofren i da li me je ova tačka na zidu izludela? Jesam, jeste. Hajdemo opet, tri antidepresiva.

Vau, živci su mi umrtvljeni. Osećam kako mi se nervoza bori protiv lekova, ali ne uspeva. Medjutim u glavi mi ostaje sećanje na te momente, i uprkos tabletama i dalje sam nesrećan.

Sve se ovo odigrava na tudjoj zemlji. Negde gde nemam nikog svog. Ustvari imam, ali nikad nije tu. I kad je tu, kao da nije, jer uvek odsutno leži pored mene. A ja i dalje, kada legnem i ugase se svetla, blejim u istu tačku i razmišljam da li je sve ovo vredno toga.

Fly, Fly Josephine my Flying Machine

U beznađu sopstvenih želja, letim preko mulja tudjih obećanja. Negde sletim, umočim kandže, jedva ih iščupam i nastavim dalje. U čitavom vrtlogu promašaja izgubim poneko pero, slomim poneko krilo, zarastem i opet u krug. Vrtim se zajedno sa svim nuspojavama promašenih života.

Kažu da ko visoko leti, nisko pada. No, kako dosegnuti ono što je visoko, ako si stalno pri kopnu, tu negde gde može svako da te zgrabi, stojeći na zemlji? Nikako. Kako bi pronasao svoje mesto pod Suncem, visoko gde i pripadaš, potrebno je da se vineš svom svojom snagom, pa makar se i srušio na zemlju. Ko ne rizikuje, taj i ne dobija.

Letim. Ni napred ni nazad. Ni levo ni desno. Gore. Samo gore, u visinu, dokle mogu vazduh da udahnem. Znajući da ako padnem, padam direktno u mulj, bez straha nastavljam. Horizont. Ti. Letiš. Letiš prema meni. Ista pesma nas vodi. Nalazimo se na sredini, tu negde iznad oblaka.

Medju oblacima je sve sjajno. Savršeno. Ljubav uspeva da se stvori i na prvi pogled. Bez imalo opreza puštam te u svoj svet, u svoju svest, pod svoju kožu, pod moje sve. Osećam, osećaš. To je to.

Kada na sebi nosite trag pogrešnih, ugriz zmije i golubovo govno, teško je nositi se s tim kada vas neko prekrije Suncem. Želite da pružite sve. Procenite. Pružate. Sve je uzvraćeno. Kada vam neko za jedan dan ispuni sve vaše želje.

Autopsihoanaliza. Šta su bile moje želje? Šta sam ja zapravo želeo? Kao što već rekoh “beznađe sosptvenih želja”. Ljubav kombinovana s novcem, luksuzom i glamurom. Nikako samo ljubav, nikako sirotinja, nikako ništa. Malograđanski stav jednog čoveka širokih vidika. Šta se dešava? Naidje ta savršena osoba i pruži vam to sve. Čak i više od toga. Pritom daje sve od sebe da vam ni u jednom momentu ništa ne zafali. I onda odlazi.

Ja ostajem. Ostajem i čekam. Čekam ponovni dolazak. Dolazak celog mog sveta. Čekam u novcu, luksuzu i glamuru. Čemu? Šta imam od toga? Ništa. Dolazim do saznanja da ništa od toga nije bitno. Jebem ti pare, luksuz, glamur, kurac, palac, kad ti jebeno nisi tu. Ništa mi ne treba.

Visoko. Izmedju silnih oblaka ja letim. Ti si tu. Hvataš me i uzdižeš na jedan oblak više. Više jer sreću zaista ne čine materijalne stvari.

Posvećeno.

Love you baby to the moon and back.

Obećavalac

“Obećavalac” - prva imenica u srpskom jeziku koja obuhvata muški, ženski i srednji rod. Ko je zapravo obećavalac? Jasno, to je osoba koja puno obećava. Osoba koja obećava kule i gradove, jahte, avione, kamione, a na kraju te strpa u gepek. Kao sekta, pojavljuje se u periodu kada vam je najteže i obećava neko blagostanje, ničim izazvan. Onda skontate da ta osoba ustvari pokušava da kupi vašu ljubav, da vas pridobije nekim obećanjima o boljem životu.

Tako je i bilo. Doduše zanemarim ja ta obećanja, znajući da je u pitanju riba u horoskopu i da puno sere da bi nešto dobila. No, nema veze, svidja mi se fizički, odgovara mi psihički. Razgovaramo o svemu. Najpre o lepim stvarima, potom o problemima. Pritom, iz neobjašnjivog razloga, navodne ljubavi i slično, nudi se da mi reši probleme. Na prvu loptu odbijam, jer nisam navikao da se neko bori sa životom umesto mene. No, nakon mnogo ubeđivanja pristanem.

Baš kao što sam i mislio. Klasična manipulacija. Pokušaj da u meni izazove osećaj divljenja i neke obaveze. Nekog apstraktnog duga, jer je ta osoba bila uz mene kada je bilo potrebno. A taj apstraktni dug se plaća ljubavlju i pažnjom. Sve je to jako divno kad površno pogledate, ali kada sagledate stvari iz nekog drugog ugla to nije ni približno divnom. Zašto bih ja bio dužan da nekome pružam ljubav i pažnju? Zar se takve stvari zadužuju? Ako ti slučajno ne posvetim to u određenom momentu, da li zaračunavaš kamatu?

Kao što rekoh, meni je u tom momentu ta osoba odgovarala i bez svega toga, tako da nije bilo potrebe za iznudjivanjem ljubavi. Razmišljam: ok, prošli smo ovu fazu, neće više biti sličnih situacija, nastavljamo normalno kao i svaki drugi par.

Teško je opisati osobe kao što sam ja. Uvek zračim nekom posebnom seksualnom energijom, toplom pre svega. Kad sam u vezi, stvari su malo drugačije. Često delujem hladno, iako nije tako. Zbog toga i kažem “delujem”. Sigurno se svako od vas našao u situaciji da vas partner satima ispituje šta nije u redu, a vama jednostavno nije dan. Šta činiti u takvim situacijama?

Apsolutno ništa. Ako će da se tripuje, nek se tripuje. Ne treba nikome ništa crtati. Nek vas upoznaje i kroz vaše loše momente. To bi bilo sjajno da je to ostvarljivo u praksi. Ne, ubija pitanjima, gleda vas čudno, pa se onda ljuti, pokušava da preokrene uloge, igra igrice i jede govna. O jebote, pusti me da dišem i idi u svoj ćošak! Možda mi je crkao ker, možda imam proliv, možda imam nešto o čemu bih da ćutim. Poštuj.

Kada izigra sve te svoje igrice i vidi da nema efekta, onda krene da se umiljava. I obecava. Opet obecava. Kupiću ti ovo, kupiću ti ono. Pokloniću ti ne znam kakvu bahanaliju. Uplatiću nam letovanje. Može i banja. Šta god poželiš.

Ništa od ponuđenog vama nije nužno. Ništa od toga niste tražili, ali ko je još lud da odbije takve poklone? Ja prvi nisam. I prihvatim ja ta obećanja, šta ću, kontam ako ti je toliko bitno, eto nasilno sam se oraspoložio.

Prodje neko vreme. Dodje trenutak za ostvarenje prvog obećanja. Paf! Izgovor. Progutate. Dodje trenutak za drugo obećanje. Paf! Ista priča. I tako sve do jednog ispuca. Dodje trenutak za glavno obećanje i ćuti, ništa ne govori. Ja progovorim i lupi mi dandaru, jer Isuse, ja sam vrlo razmažen što očekujem da mi neko pruži takve stvari. Pa da ti jebem mamu, niko te nije terao da obećavaš koješta!

Taj sjajan momenat, kada podignete glas… Sjajan. Opet vam lupi dandaru, i natrlja vam na nos onu prvu pomoć o kojoj sam pričao, o rešavanju nekih vaših problema. A vi ostanete tako i ćutite. Ćutite jer nemate pravo glasa jer ste dozvolili ne nekom, nego sebi da vam neko drugi reši problem.

Sve u svemu, mislim da je svima jasno šta želim da kažem. Pokrijte se koliko vam je jorgan dugačak. Ne upadajte u sranja. Dozvolite da vam pomognu porodica, prijatelji. Nikad rodbina i nikad partner! Jer to su sve manipulativna govna ko ja će jedva čekati da vam prebace za svoju pomoć.

Long belong

Stojim uspravno. Pogled ušiljen. Odeća utegnuta. Dišem plitko. Razmišljam plitko. Osećam plitko. Popuštam kaiševe. Svašta izlazi. Kada “živiš” snobizam a odlučiš da “izmeditiraš”, ponašaš se kao pas pušten s lanca. Vrlo opravdano stanje, jer ne umeš da se ponašaš u skladu sa svim tim stvarima koje su bivale potisnute. Šta se dešava? Pokušavaš da nadoknadiš nenadoknadljivo, uhvatiš neuhvatljivo, spojiš nespojivo. Otvaraš usta na zalogaj koji je svetlosnom godinom udaljen od tebe.

Postoje ljudi koji, poučenim životnim iskustvom, beže od veza kao djavo od krsta. “Slobodni agenti”, ili kako već sebe nazivaju, grabe sve što im se svidja, iskoriste, ostave i nastave. Drže do sebe. Vrlo elegantni, umeju da se ponašaju, flertuju i u pravom momentu povlače granicu. Sebe ubrajam u te ljude. Vrlo je lako pronaći manu svakoj novoj osobi koja se pojavi na vidiku. Daću vam jedan najbizarniji primer, iz ličnog iskustva. Naime, sedimo u kafiću. Prvi dejt. Posmatram kako piješ pivo iz flaše. Dovoljan razlog za “odjeb” s moje strane, jer smo dva suprotna sveta. Ja kada naručim vino, vraćam konobara i tri puta dok mi ne donese pravu čašu za vino. Sve ovo zvuči jako površno, no kada malo zagrebete jasno vam je da je u pitanju odbrambeni mehanizam. Ne želim vezu i niko mi nije dovoljno dobar. U mom slučaju to je rečenica:”Šteta bi bila da se ovako lep zarobim pored nekog”. 

Sve je to jako lepo. Divno. Bajno, sjajno. Ako ste robot. Šta se dešava kada naidje ona stara potreba za pripadnošću? Da vas neko nazove svojim? Da se tobože neko popiša oko vas i obeleži teritoriju? Ako imate sreće, neko se i pojavi u vašem životu. A vi… Vi odlučite da popustite svoje kaiševe s početka priče i zagrizete pre nego što se uopšte i zinuli.

Grizem. Dopuštam da me zoveš svojim. Da, lep je osećaj. Gledam u vrata, čekajući da se pojaviš. Kada se pojaviš, svi drugi nestanu, ostaješ samo ti.

Svako ko je doživeo jednu veliku ljubav u svom životu može da smatra sebe srećnikom. Ja sam doživeo dve. Prva, ona najgora, ona u kojoj bivate ljubomorni, posesivni, ona koja budi sve najgore u vama. Druga, ona najlepša, kada ste s nekim i ti si ti. Nema glume, nema pretvaranja. Sve je čisto. Čak iako niste u vezi sa tobom osobom, vama je dovoljno samo da je imate u svojoj okolini i da znate da je ona srećna s nekim. E to je ona prava, istinska ljubav.

I tako, ja koji zasnivam svoje kolumne na teoriji da je ljubav prolazna stvar, opet se držim one prave. One druge. Ulazim u tu novu, gore navedenu, vezicu. Šta se dešava? Ravnam sve po toj staroj velikoj ljubavi. Nemoguće. Očekujem neke stvari da mi budu pružene odmah. Stvari koje spontano i vremenom dolaze. Ne, ja ih hoću sad. Počinjem loše da delujem. Šta se dešava? Podsvesno sabotiram novu vezu, jer sam svestan da ta ljubav neće biti ni blizu one prethodne, već samo jedan mimohod do sledeće stvari. No, još uvek ne puštam.

Nekoliko dana kasnije, dobijam poruku: “Nemanja, ti si jako kvalitetan dečko, ali mislim da to nije to.”

Prva i osnovna stvar, ja sam to prvi shvatio, ali sam ćutao i pružao ti dalje šanse. No dobro, tvoj izbor. A druga i vrlo bitna stvar, postoji li išta gore od raskida preko poruke? Osnovni respect je da me pogledaš u oči i kažeš šta imaš. Jesam ja kriv, jesam jer sam previše popustio kaiševe, previše se opustio, upustio. I najveća greška, ravnao te po velikoj bivšoj ljubavi. Premda je mnogo gora stvar raskinuti preko poruke.

Uostalom, svako od nas ima svoj način raskidanja. Taj raskid najviše oslikava osobu s kojom ste bili u vezi. Poenta cele priče je da pre nego što “popustite kaiševe”, dobro ga zategnete dok ne vidite s kim ste i da li ste spremni za novi početak, odnosno da li i dalje vučete, nikad zaboravljenoj, prošlosti.

Od ljubavi do horora

Da i muškarci imaju PMS, dokazuju poslednjih nekoliko dana. Piče me emocije. Peku. Svašta bih, ništa ne bih. Pre i nego što nešto započnem, odustanem. Nedostaju mi moji prijatelji. Razmišljam o nekim novostečenim prijateljima. Nameću se pitanja. Nameću se teme.

Siguran sam da svako od nas ima neku osobu u koju je nekad bio ludo zaljubljen, a da su sada prijatelji. Naravno, dug je put od ljubavnika do prijatelja, no kada taj put prekoračiš, stekneš prijatelja za ceo život. Šta se dešava kada ta osoba pronadje novog partnera? Da li je moguće prihvatiti tu novu osobu kao novog prijatelja? Ili ne prihvatiti, jer jednostavno nije prirodno?

Kao što je dug put od ljubavnika do prijatelja, put do prihvatanja novog partnera vaše bivše ljubavi je još duži. Ulazi u društvo kao osveženje, a vaša sasvim prirodna reakcija jeste negodovanje. Tražite mu mane. Kalkulišete u čemu ste sve bolji od njega. Koliko ste lepši od njega. Potom, ako ste neki skrndelj od čoveka, trudite se da mu i podmetnete nogu, onako usput. Sasvim prirodno?

Slična situacija i kod mene. Posle dugo godina, mi smo prijatelji. Volim te i više nego ijednog prijatelja ranije. Kao što ti jednom i rekoh:”Više od svih postojećih, nepostojećih, bivših i budućih”. Tu je i on. Tvoj dečko. Problem, Nemanja?

O da, problem. Sujeta. Ne gledam ga, ne vidim ga, ne postoji. Tražim mu mane. Prevrćem očima, izvrćem želucem. Doduše, ne podmećem nogu. Nadam se, sam će je sebi podmetnuti. Grozno, odvratno, ogavno. E, u takvim situacijama se prepoznaje ko je kakav čovek. Da li sam ja toliko egoističan, iskompleksiran, jednom rečju “nečovek”? Da li ću i osobi koju smatram svojim prijateljem činiti da se oseća nelagodno dok smo svi u istoj prostoriji? E pa neću. Nećeš, Nemanja. To nisi ti.

Zove me da dodjem na kafu. “Da li je i on tu?” upitah. “Tu je”. Gutam knedlu. Knedlu sačinjenu od prkosa, neosnovanog prezira, nezrelosti i želje da to sve nestane. Progutam je. Otvaram oči, srce, sebe. Spuštam svoj snobovski gard, ne gledam te kao niže biće, stojimo na ravnom. Dobro, skoro na ravnom.

Godinu dana je prošlo od tada. Za tih godinu dana, ja sam se iznova i iznova oduševljavao tobom. Toliko divno i pažljivo stvorenje nikad nisam imao u svom krugu prijatelja. Da nisam odlučio da progutam svoju sujetu, izgubio bih toliko toga. Previše. Presrećan sam što te imam u svom najužem krugu prijatelja.

Zašto pišem sve ovo? Da bih sprečio vas da napravite katastrofalnu grešku, koju sam ja umalo napravio. Uvek idite otvorenih očiju i uma, otvorenog srca. Ne dajte vašim nesigurnostima i frustracijama da vas zaslepe i oteraju potencijalne divne ljude od vas.

Trudio sam se da ovu kolumnu napišem što prostijim rečima, bez uobičajenog proseravanja. Zašto? Kada nekog volite, nisu vam potrebni ni Dostojevski, ni Jesenjin, ni Vujaklija, ni Vesna Vukelić Vendi. Najprostije reči su zapravo one koje gađaju u srž. 
Rade, volim te do neba.

Želim da te ne želim

Ostao sam vam dužan odgovor na pitanje postavljeno u prethodnoj kolumni. Da ne bih davio o tim “nebitnusima”, zaključite I sami. Zašto uopšte I juriti I siliti ljubav s nekim s kim je to nemoguće?

A ljubav… Ljubav sa svih strana. Ljubav drugih prema meni, ljubav drugih prema drugima. Tudja ljubav. Crpim sve te emocije. Kradem. Tudje "volim te" hvatam kao pauk u svojoj mreži, i pripajam te reči kao da su meni namenjene. Da, kradem. Plačem na emotivne poruke mojih prijatelja. Sklapam te trunke ljubavi od svakog ponaosob i kreiram jedno savršenstvo. A sve te ljude pojedinačno volim svim svojim bićem.

Da li je to savršeno rešenje svih nas “singlova” ili samo još jedan patetični potez kako bismo zamazali sebi oči?

Iz mora primera izvadiću jedan. Od samog starta uživam posmatrajući vašu ljubav. Te slatke I požudne poglede koje krišom razmenjujete misleći da vas niko ne vidi. Te slatke reči koje jedno drugom šapućete I nesebično sebe dajete. Taj dečiji način na koji se posvađate, pa se nakon toga žustro mirite. Znakovi pažnje, usmerenost, odmerenost, ljubaznost, nasmejanost, predivnost.

Gledam, upijam, osetim. Ježim se. Plačem. Želim. Ne umem. Umem. Ne.

Razmišljam kako je to dobra stvar. Nemo posmatraš neki drugi par I doživljavaš njihovu ljubav, bez ikakve šanse da ostaneš povredjen. Ne ume to svako. Mnogi će biti zavidni, pokušati da sjebe druge jer su I sami vrlo nesrećni. Medjutim, ta neka dobrota u meni preovladava. Da li preovladava?

Moralista bez morala. Lepota sa prazninom. Ljubavnik bez ljubavi. Egoista. Večiti egoista.

Da li egoista zapravo I može da učini sve ovo što sam gore ispisao od samog starta? Ako I može, koliko dugo može da ostane dosledan svome stavu? Hm, do prve prilike da umoči prst u tuđi med.

Da li ste znali da je alkohol zapravo vrlo dobra stvar? Da nekad uz pomoć alkohola bolje razaznajete stvari nego trezni? Bolje definišete emociju.

Ja sam tu. Ležim. Ti si tu. Ležiš. Pored mene. Opet ti i opet si tu. Silom prilika. No ništa. Sve je to i normalno. Tačnije, sve bi to i bilo normalno da ja nisam nenormalan. Zagrliš me pred spavanje. Zagrlim te. Iako znam da mi ne pripadaš, grlim te još jače. Osećam tu toplinu, taj vulkan. Da li je moguće da opet prolazim kroz ovo? Da li je moguće da u mojoj glupači od glave se opet vrzmaju davno zakopane agonije? Da. Ja sada želim da mi uputiš te slatke poglede misleći da nas niko ne vidi. Ja sada želim te slatke reči i nesebično davanje. O da, usmerenost, odmerenost, ljubaznost, nasmejanost, predivnost. Da. Duboko u sebi da. Dok logična strana moga mozga odbija. Konfuzno a zapravo veoma koncizno. Jednostavno. Želim da te ne želim!

Jutro. Pijem kafu, pušim cigaru. Gledam u kafu. Dim od cigarete mi ulazi u oči. Ne smeta. Ja sam duboko u nekoj petnaestoj dimenziji. I dalje si tu, pored mene. A kao da nisi. Mamurluk. Emotivni mamurluk. Pokušavam da shvatim… Eureka! Ja tebe zapravo i ne želim. Ne želim ništa tuđe. Ja samo želim da volim nekog kao što volim tebe, nekog ko će da mi pali lampice čim me pogleda. Taj osećaj, grliti nekog koga jako voliš. A to ne možeš biti ti. Možda jednog dana, ko zna. A verujem da postoji jača sila od tebe. Verujem. 

Iako se sve od prošle kolumne završilo neslavno, to nema veze. Nada postoji.

I'm ready. Am I?

Veliki beli zid. Ogledalo. Trenutak. Samospoznaja. Gledam, vidim, ne vidim. Lep si Nemanja. Da li si zaista? Da li je savršeni odraz u ogledalu izraz tvoje lepote? Da li su beli zubi, sjajna kosa i taman ten ono što čini lepotu? Ako i čini, da li je ta lepota jednako sreća?

Prijaju komplimenti. Prijaju pogledi. Prijaju muvanja. Ali na kraju dana opet si sam, sam pred tim istim ogledalom. Iako već uživaš u svojoj kolotečini, odlučuješ se za korak ka ispunjenju. Tačnije, odlučujem se. Zakazujem dejt.

Dolazim na dogovorenu adresu, izgledam odlično, osećam se odlično. Nailazim na nešto što je potpuno suprotno od mene. Nešto što na ulici ne bih ni primetio. Loš dejt, loše veče, loše iskustvo. Ovde povlačim liniju. Da li je to što sam izgledao lepo prouzrokovalo da se osećam i srećno? Ne, osećao sam se još gore. Necenjeno, potcenjeno, a s moje strane precenjeno.

Da li vam se ikad desilo da posle niza loših dejtova, dignete ruke od svega? Da se povlačite u svoju mišiju rupu jer nada ne postoji? Momenat kada se vaše ogromno samopouzdanje pretvori u traume i frustracije? Šta činiti tada? Ustati ili odustati?

Sastajem se s drugovima. Svi smo tu. Razmatramo situaciju. Da, u pravu ste, moja očekivanja su prevelika. Da, estetski momenat mi je jako bitan. Pedigre isto.

Drug sedi prekoputa mene. Gledam njegovu sreću. Njegovu vezu. Da, to je ono što hoću, ono što mi je potrebno. Ono zbog čega neću morati da se gledam u ogledalo kako bih osetio trunku zadovoljstva. Ono što će da ispuni moj mozak od ujutru do ujutru. Na kom drvetu to da uberem? Govori mi:”Nemanja, imam nekog za tebe”.

Huh, ne, ne, ne. Ne još neko. Lakše je niko. Vodim se onom čika Jovinom: "Ako si pao, nemoj se ukaljati, ako si se ukaljao, nemoj se valjati!"

I dalje razmišljam... Ne, ne. Ali... Ne... A onda se setim svete šestorke iz prošle kolumne. I krećem sa pitanjima. Uklapa se. Naravno dva elementa moram sam da prosudim. Na kraju krajeva, šta imam da izgubim? Dostojanstvo? Nasmejaću se.

Ulazim u priču. Uvek vam je potreban plus da razbije minus koji ste nedavno napravili. Plusevi su počeli da se nižu brzinom kojom su reči dopirale do mog mozga. Da li ti stvarno imaš sve? Da li si ti zaista ono što je meni potrebno? Da li su ovo preozbiljne reči za nekoga koga ne poznajem? Da li ću opet u svom starom stilu da se zaletim i zajebem? Da li ste i vi kao i ja iziritirani količinom glupavih pitanja koja upravo postavljam?

Hm. Do sledeće kolumne ćete verovatno dobiti odgovor na sva ova pitanja. Zašto su vama ti odgovori bitni? Ako ste u srećnoj vezi i nisu. Ali ako ste sami, znaćete da li da se nadate ili da idete u samostan. Ova kolumna vam više dodje kao vodič za opstanak. Ono što ja mogu da kažem za sebe, i to posle toliko vremena jeste: SPREMAN SAM.