White

Ko bi rekao da jedna tačka na belom zidu može da otvori toliko tema za razmišljanje i raspoznavanje prostih stvari sa različitih aspekata? U vrhuncu besmisla svog života, zagledam se u tu jednu te istu tačku i počinje. Isprva prazno. Potom vrlo neurotično. Posle tri antidepresiva, počinjem da vidim jasno. Koliko je čovek zapravo istrajan u svakom svom cilju? Da li kada naidje prva prepreka ka ostvarenju, nalazi milon razloga i opravdanja kako bi odustao? Koji je zapravo smisao života ako odustaneš čim postane teško? A koji je smisao života ako se i dalje boriš a pritom ludiš, postaješ šizofren? Gomila pitanja, koju postavlja jedna tačka. Ne, nisam pušio travu.

Svako od nas, onog momenta kada mu postane teško, očekuje podršku od nekog ko mu je najbliži. Često se desi da ta podrška izostane, iz razloga što se ljudi ponekad boje da stanu na vašu stranu, jer bi njihovo dupe moglo da strada. Koliko god vas, u tim momentima, bole ta saznanja, vi odlučujete da postanete još uporniji i istrajniji u svom cilju, i dokažete svetu da ste jaka osoba i da vam ne treba niko. Potom si smirite i legnete da spavate.

Jutro. Kafa. Ista soba. Isti beli zid. Ista tačka. Cirkus ponovo kreće u krug. Dokle čekati Godoa? Da li nešto postižem u svom životu sedeći i gledajući u jednu tačku, samo zarad nekog cilja koji je udaljen svetlosnim godinama. Da li gubim vreme, jer sam umesto što sedim, već mogao odraditi štošta u svom životu što bi me činilo ispunjenijim? Da li se svakog dana osećam kao sve veći promašaj, jer svakodnevno buljim u istu tačku? Iako sam se juče pomirio s tim da moram sve sam, zašto mi je danas opet potrebna podrška? Zašto ta podrška nikad nije tu na vreme, zašto uvek jebeno kasni, zašto stavlja sve druge ispred mene u delima, a rečima mi govori supotno? Da li sam postao potpuno šizofren i da li me je ova tačka na zidu izludela? Jesam, jeste. Hajdemo opet, tri antidepresiva.

Vau, živci su mi umrtvljeni. Osećam kako mi se nervoza bori protiv lekova, ali ne uspeva. Medjutim u glavi mi ostaje sećanje na te momente, i uprkos tabletama i dalje sam nesrećan.

Sve se ovo odigrava na tudjoj zemlji. Negde gde nemam nikog svog. Ustvari imam, ali nikad nije tu. I kad je tu, kao da nije, jer uvek odsutno leži pored mene. A ja i dalje, kada legnem i ugase se svetla, blejim u istu tačku i razmišljam da li je sve ovo vredno toga.