Another dating disaster

Haotično stanje. Svega. Nedelja je započela divno, raskidom. I to je zaista dobra stvar. Uvideo sam da postao kamen i da me ništa ne potresa, pa čak ni to. Ali razlog raskida mi je bio sjajan. U potpunosti razumem i podržavam taj razlog, jer je tačan. Ja jesam krupan zalogaj, ali niko te nije terao da me jedeš, jer ipak, ne poznajemo se mi od juče. Muči me samo jedna stvar iz cele te priče. Jako sam se vezao za tvoje prijatelje i zavoleo ih. Oni su ipak vadili i održavali sve to. I ne znam, zaista ne znam kako cu ih preboleti, pošto pretpostavljam da tu vlada lojalnost i da im je sada zabranjeno da se viđaju sa mnom.

No, opet sam sam. To je super, osim jedne stvari. Kad sam sam, ne postoji samokontrola u meni i onda činim neke gluposti. Naravno, to se desilo odmah posle raskida. Sex with the ex. Naime, na jedno veče sam se vratio u vezu pre ove, koja je trajala četiri godine. Išao sam tamo i imao trip da će mi biti jako čudan osećaj da se ponovo nalazim u tom stanu. Naprotiv, osećao sam se kao da sam stigao kući. Dogodio se taj famozni seks, i ujutru smo se rastali kao stranci. Svako na svoju stranu.

Da li je to pravilo da se uvek bolje slažeš sa bivšima tek kada raskinete? Da je seks „mind blowing“ kada se ponovo sretnete? I da li je moguće u celoj toj seksualnoj magli razgraničiti strast i ljubav?

Zora je, vraćam se kući kao i svaka kurva. Iako je tek svanulo, izgledao sam odlično. Sijao sam. Razmišljam da li su se vratila stara osećanja ili je ta noć bila ono što mi je potrebno da završim tu priču. Konfuzija u glavi, iz kreveta u krevet, iz veze u vezu, pa natrag u onu pra pra vezu, pa metak. Metak u čelo. Dolazim kući i šalješ mi poruku da je noć bila savršena. Ne odgovaram. Zoveš me. Ne javljam se. Ne mogu, odlučio sam da se javim kada budem znao šta da ti kažem.

Kasnije tog dana, već sam se osvestio. Počeo sam da se pripremam za neku privatnu elitnu žurku, na koji nisam ni hteo da idem, ali su se okolnosti promenile. Obukao sam svoje najbolje krpe, sredio se i krenuo. Kad ono, na žurci sve snob do snoba. Ništa, i ja se stopio sa njima, pijem belo vino i prozborim koju sa svima. Kočnice popustile, nemam kontrolu nad jetrom, i pijem kao manijak. Tu je prekid filma, poslednja scena koje se sećam je kako držim čašu, neko mi nešto priča, a ja umirem od smeha.

Jutro je, budim se. Jebem mu mater gde se nalazim? Ležim u ogromnom bračnom krevetu, beli zidovi, po sobi neke skulpture i pičke materine... Podižem tešku glavurinu sa jastuka i razgledam... Nikad mi se ranije ovo nije dogodilo. Pogledam kroz prozor i razgledam okolinu. Liči mi na Lipov Gaj. Ali nije... Jebeni Belvil! Ja sam u jebenom Beogradu! Kako, kad, zašto??? Smognem snage i izlazim iz spavaće sobe, dolazim u jednu veliku prostoriju, na stolu stoje dve kafe i pored sedi osoba koju prvi put vidim u životu. Da ne bih ispao žešća kurva koja se ne seća ni s kim je sinoc legla u krevet, kažem „Dobro jutro“ i blago se osmehnem. Medjutim, nisam mogao da suzdržim. Pošto je osoba koja je sedela naspram mene izgledala kao BOG, želeo sam da se setim svega, pa rekoh: „Izvini, a ko si ti?“ Smeješ se na sav glas, a ja Alisa u zemlji čuda. Ono što sam saznao jeste da smo došli kolima u Beograd i da nismo imali seks jer sam ja zaspao čim sam legao. Hvala bogu, rekoh. Mada, gledam tako tu osobu i žalim što se nije ništa desilo, jer ponavljam, izgleda kao bog. Vozi me kući. Priča i priča i priča i priča, a ja ćutim. Izbezumljen. Dolazimo do moje kuće i krenuh da izlazim iz kola. Pita me: „Hoćeš li mi dati bar broj telefona?“. Odgovaram: „Hvala na prevozu“. Zatvaram vrata i zaboravljam celu ovu scenu.

Da li je moguće da se ja ponašam kao pušten s lanca? I da li sam naučio nešto iz cele ove priče? Jesam, da se klonim pića, bivših veza i potencijalnih dejting katastrofa. Da se zatvorim u četiri zida i pletem, vezem, šijem, štagod. U svakom slučaju, sve je bolje od ovoga, jer da sam samo malo psihički slabiji već bih završio sa metkom u čelu.

Novčanik teži od ljubavi

Šta čini jednu vezu? Ili jedno prijateljstvo? Da li isti trud koji ulažete u prijateljstvo je potrebno uložiti i u vezu? Ili više? Kada je u pitanju novčanik, kako se treba koristiti u vezi i prijateljstvu?

Ne znam, ja ne razmišljam kao i većina. Možda u tome i jeste problem. Kada imam para, onda svi oko mene imaju. Dešava se da hoću da izadjem sa prijateljima, a da oni nemaju keša. Nema problema, ja imam. Isto tako oni rade i za mene. Koliko puta sam samo izašao sa njima i imao sam pare jedino za taksi i cigare, a vratio se kući mrtav pijan. I obrnuto, jer, zaboga, tu smo jedni za druge.

Potpuno isti šablon imam i kada su u pitanju veze. Tipa, desi se da se dogovorimo da izadjemo, i nešto ti iskrsne i nemaš keša. Naravno da ću biti iz fazona, daj imamo ovo što ja imam pa dokle izguramo, izguramo. Ne moramo ostajati baš do jutra. Ne bih te nikad ostavio kod kuće, a ja da idem da „ludujem“. Kontam kakav bih jadnik onda ispao, prvo prema tebi a onda i sam sebi. Isto to očekujem i od partnera. Meni kao izdržavanom licu, povremeno se desi da sam totalno dekintiran, da krpim za cigare. I to nije sramota, jer studiram uporedo dva fakulteta da bih to mogao da opravdam. Eto, upravo ta situacija se desila večeras. Ja bez prebijene pare, a dogovorili se da izadjemo. I javljam ti novonastalu situaciju. Tvoj odgovor je bio, evo ja krećem da se spremam šta ćeš ti raditi? Kažem: „Sedeću kući, kao i svaki luzer subotom“. Na to mi odgovoriš kratko i jasno: „:*“. U fazonu, jebi se Nemanja, ja odoh, ćao zdravo. Pa jebem mu mater, normalno je da ćeš makar ponuditi da izađemo o tvom trošku, a ja ću naravno odbiti. Ali daj brate, makar budi Džek i pokušaj. Pa sve i da nekom silom pristanem na to, sledeće subote bih ti isto tako uzvratio, jer u vezi smo jebote. Ali očigledno tih 70 veza koje su ti se desile pre mene, ničemu te nisu naučile. Da me barem preko kurca pozoveš, pa jebem li ga, dovoljno sam pametan da na osnovu tvog tona shvatim da treba da odbijem. Ovako umesto da odbijem tvoj poziv, odbio sam se ja od tebe, jer preko ovakvih stvari ne prelazim. Na osnovu ove situacije, možeš svašta naučiti o čoveku. Ako je tu stipsa, stipsa je u životu, a kako stipse žive? Ceo život se stiskaju, odriču se svega lepog kako bi štekali za nešto nepostojeće, valjda za najlepšu parcelu na novom groblju. Ali ni tu im ne treba mnogo novca, jer zbog takvog životnog stila će umreti sami i neće morati da plaća dva mesta.

U prethodnoj vezi sam naučio jednu jako bitnu stvar, a to je da čoveka jako teško možeš promeniti. Nije nemoguće, možeš, ali je za to potrebno jako puno vremena. A za to vreme izgubiš živce, prilike, sebe. Na kraju, kada konačno tu osobu i promeniš i naučiš svemu, ostaviš je, i ona kao ispravljena verzija sebe ide nekom sledećem. A taj sledeći žanje ono što si ti sejao. E pa djoku! Ovaj put ne pevamo tu pesmu, već kratko i jasno NEXT!

Viva la diva

Uh... Hoćemo li nos uz nos? Kurve s kurvama, klinke sa matorcima? Ili ćemo jedan JK reality check? Autogol. No dobro, fino je to sve bilo, sve u svemu kao što si i sama rekla neviđeni spektakl. Baš tako, nikad te ranije nisam video da plačeš, pa je to samo po sebi spektakl. Žao mi je samo ljudi iz VIP-a koji su pljunuli 8000 dinara za tvoje suze.

Postoji i dobra strana svega toga. Naime, na „Viva la diva“ su se slavile seksualne slobode. Sve vreme sam se pitao može li se Majka pohvaliti istim? Ne može, na Majkinom koncertu se slavi i veliča „Volim to što mi sin voli devojke“. Još jedan autogol. Ti kao javna ličnost kojoj su pola publike žene, a pola pederi, ne smeš nešto takvo da kažeš. No hajde, pederi ti neće zameriti jer si to verovatno rekla iz ugla jedne majke/Majke!? Nebitno, niste mi ni ti a ni diva tema danas.

Razmišljam kada sam ja postao namćor, matora drtina, snob... Ja, koji nikad nisam gledao samo pravo, kao konj, što bi Vendi rekla „Ja koja imam tup ugao gledanja“. Prvo što sam umro stojeći na travi slušajući divu, a drugo dolazim u klub ispred kojeg je ogroman red da udjem. Mnogo ružnih ljudi sam se nagledao u tom redu, čak i neke ljude video koje nisam želeo. No nebitno, ušli smo u klub, sedoh u separe, i gledam. Gledam, bečim se, gledam, ne verujem. Pa bukvalno SODOMA I GOMORA. Ljube se tip i riba, prilazi još jedna, ljube se svo troje, na šanku igra trandža, ljudi se otimaju oko one šipke itd itd... I zašto mi je to sve odjednom toliko čudno i neprihvatljivo? Razmišljam da li smo mi jedini normalni ljudi koji su ušli ovde... Istrčah pred rudu. Na kraju su svi ti ljudi ispali normalniji od mene.

Uz koju flašu vina, popustile su i moje inhibicije. Gledamo se, pipkamo, sve je još uvek novo i sveže, još uvek pokušavam da poziram u svakom trenutku da pomisliš kako sam ja zapravo tako kul lik. Što bi rekla Majka i sve je super. Trista stepeni je, faca mi se slila niz košulju, frizure odavno nema. Osetim ruku na mojim leđima i poljubac u OKO. Motherfucker! U momentu mi oživelo sve i svašta što sam davno zakopao, i ponovo krenem da se vraćam u taj neki trip, totalno nemoralan. S obzirom na to da je količina alkohola u meni bila velika, jedini način da se iskontrolišem bilo je da sednem u separe i nastavim da gledam u trandžu.

U jednom momentu mi se jako slošilo. Tolika temperatura i moje slabo srce ne idu zajedno. Čekao sam momenat da se onesvestim. Kako bih sprečio tu scenu odlučio sam da odem do wc-a. Međutim kako sam ustao tako sam osetio da mi klecaju kolena i da ću se srušiti na putu dotle. Zamolih te da ides sa mnom, da mi pomognes, jer jebem mu mater, lose mi je. Onako najgore moguće me na to odjebes. Istog momenta oni leptirići koje sam imao u stomaku su se pretvorili u slepe miševe. Ovo vam dodje nešto kao otvoreno pismo, sa porukom: „Izvinjavam se svima koje sam od besa udarao na putu do vazduha“.

Funeral

Pitam se da li sam ja osuđen da nailazim stalno na iste tipove ljudi? Zašto svaki put moram da naletim na osobu koja je sirova i romantičana na nivou kamena za pete? Totalno promašen slučaj... Ne ti. Ja. Ja sam taj zaluđenik koji još uvek iskreno veruje u očigledno pogrešne stvari, kao što su romantika, nežnost, pažnja... I svaki jebeni put ista priča. U svakoj vezi isti problem. Ja nezadovoljan. I onda me gomila isfrustrianih i emotivno zatupelih ljudi dovede do situacije da preispitujem sam sebe. Da li sam ja u celoj toj priči normalan, što očekujem neke stvari? Što podrazumevam neke stvari? I trudio sam se da postanem kamen, da me ništa ne dotiče, da jebem pa pljunem, odem i ne osvrnem se. Na moju žalost, to nije uspelo, jer to nisam ja.

Od subote se ništa konkretno nije desilo. Osim u mojoj glavi. Tu je Hirošima i Nagasaki. Pamet mi se pomutila to veče, i od tada ne spavam. Razmišljam, kujem planove, prevrćem, obrćem. Da li je moguće da me je jedna takva sitnica od subote toliko odgurnula od tebe? Da li je moj nizak prag tolerancije rezultat moje prethodne veze, koja je isisala svo dobro iz mene? Moguće, ali šta je tu je, sad je tako. I opet ne znam kako više da pišem a da ne otkrijem sve detalje... Nemoguće. Ionako mi je potreban tuđi sud kako bih skontao da li preterujem.

Naime, u klubu trista stepeni, lice mi na košulji, kosa negde za šankom, a srce mi je zdravstveno loše. Sedim u separeu, umirem koliko mi je loše i odlučim da odem do wc-a da se umijem i nadišem vazduha. Ustajem, međutim padnem nazad jer mi se cela diskoteka okrenula pred očima. Razmišljam šta bi mi pisalo na spomeniku ako bih sada umro... „Divin koncert je neke dokrajčio, ali bukvalno“. U nameri da je ne ugrobarim još više, saberem se i ustanem. Prilazim ti i zamolim da odes sa mnom do wc-a jer ću se srušiti niz stepenice budem li išao sam. Dobijam odgovor: „Ne mogu“. Uzmem ti čašu iz ruke, spustim je na sto, i povučem te i kažem: „Molim te, jako mi je loše“. Opet isti odgovor. Još mi na to kažeš; „Sedi u separe i iskuliraj“. Nervni slom! U momentu se sve u mom želucu okrenulo i dobijem snagu da sam odem da se sredim. Odem u wc i dam ti dobrih 15 minuta zvanih „doćiće da vidi da li sam dobro“. Od tebe ni traga ni glasa. Igraš uz Sindi. Dolazi lik koji je sedeo s nama u separeu, lik kojeg sam upoznao to veče, lik kojeg poznajem svega sat vremena, da proveri da li sam dobro pošto je video da sam umirao. Reče mi: „Ajde dodji sebi malo, pa se vrati gore“, poljubi me u obraz i ode. Ja zatečen.

Vraćam se. Sedam za sto, ti stojiš pored i uopste te ne vidim. U mojoj glavi si već iks. S obzirom da je ovo sve novo i sveže, pa ako se po jutru dan poznaje, trebalo bi i da ostaneš iks. Ali ne, ja smirim svoje strasti i odlučim da ti pružim još jednu šansu. I šta od tada učiniš? Ništa. Ni jedan jedini znak pokajanja. I kao što rekoh, nisi problem ti, problem sam ja. Ja sam taj koji valjda očekuje previše. Ne znam, nisam više pametan.