Funeral

Pitam se da li sam ja osuđen da nailazim stalno na iste tipove ljudi? Zašto svaki put moram da naletim na osobu koja je sirova i romantičana na nivou kamena za pete? Totalno promašen slučaj... Ne ti. Ja. Ja sam taj zaluđenik koji još uvek iskreno veruje u očigledno pogrešne stvari, kao što su romantika, nežnost, pažnja... I svaki jebeni put ista priča. U svakoj vezi isti problem. Ja nezadovoljan. I onda me gomila isfrustrianih i emotivno zatupelih ljudi dovede do situacije da preispitujem sam sebe. Da li sam ja u celoj toj priči normalan, što očekujem neke stvari? Što podrazumevam neke stvari? I trudio sam se da postanem kamen, da me ništa ne dotiče, da jebem pa pljunem, odem i ne osvrnem se. Na moju žalost, to nije uspelo, jer to nisam ja.

Od subote se ništa konkretno nije desilo. Osim u mojoj glavi. Tu je Hirošima i Nagasaki. Pamet mi se pomutila to veče, i od tada ne spavam. Razmišljam, kujem planove, prevrćem, obrćem. Da li je moguće da me je jedna takva sitnica od subote toliko odgurnula od tebe? Da li je moj nizak prag tolerancije rezultat moje prethodne veze, koja je isisala svo dobro iz mene? Moguće, ali šta je tu je, sad je tako. I opet ne znam kako više da pišem a da ne otkrijem sve detalje... Nemoguće. Ionako mi je potreban tuđi sud kako bih skontao da li preterujem.

Naime, u klubu trista stepeni, lice mi na košulji, kosa negde za šankom, a srce mi je zdravstveno loše. Sedim u separeu, umirem koliko mi je loše i odlučim da odem do wc-a da se umijem i nadišem vazduha. Ustajem, međutim padnem nazad jer mi se cela diskoteka okrenula pred očima. Razmišljam šta bi mi pisalo na spomeniku ako bih sada umro... „Divin koncert je neke dokrajčio, ali bukvalno“. U nameri da je ne ugrobarim još više, saberem se i ustanem. Prilazim ti i zamolim da odes sa mnom do wc-a jer ću se srušiti niz stepenice budem li išao sam. Dobijam odgovor: „Ne mogu“. Uzmem ti čašu iz ruke, spustim je na sto, i povučem te i kažem: „Molim te, jako mi je loše“. Opet isti odgovor. Još mi na to kažeš; „Sedi u separe i iskuliraj“. Nervni slom! U momentu se sve u mom želucu okrenulo i dobijem snagu da sam odem da se sredim. Odem u wc i dam ti dobrih 15 minuta zvanih „doćiće da vidi da li sam dobro“. Od tebe ni traga ni glasa. Igraš uz Sindi. Dolazi lik koji je sedeo s nama u separeu, lik kojeg sam upoznao to veče, lik kojeg poznajem svega sat vremena, da proveri da li sam dobro pošto je video da sam umirao. Reče mi: „Ajde dodji sebi malo, pa se vrati gore“, poljubi me u obraz i ode. Ja zatečen.

Vraćam se. Sedam za sto, ti stojiš pored i uopste te ne vidim. U mojoj glavi si već iks. S obzirom da je ovo sve novo i sveže, pa ako se po jutru dan poznaje, trebalo bi i da ostaneš iks. Ali ne, ja smirim svoje strasti i odlučim da ti pružim još jednu šansu. I šta od tada učiniš? Ništa. Ni jedan jedini znak pokajanja. I kao što rekoh, nisi problem ti, problem sam ja. Ja sam taj koji valjda očekuje previše. Ne znam, nisam više pametan.