Ko bi
rekao da jedna tačka na belom zidu može da otvori toliko tema za razmišljanje i
raspoznavanje prostih stvari sa različitih aspekata? U vrhuncu besmisla svog
života, zagledam se u tu jednu te istu tačku i počinje. Isprva prazno. Potom
vrlo neurotično. Posle tri antidepresiva, počinjem da vidim jasno. Koliko je
čovek zapravo istrajan u svakom svom cilju? Da li kada naidje prva prepreka ka
ostvarenju, nalazi milon razloga i opravdanja kako bi odustao? Koji je zapravo
smisao života ako odustaneš čim postane teško? A koji je smisao života ako se i
dalje boriš a pritom ludiš, postaješ šizofren? Gomila pitanja, koju postavlja
jedna tačka. Ne, nisam pušio travu.
Svako
od nas, onog momenta kada mu postane teško, očekuje podršku od nekog ko mu je
najbliži. Često se desi da ta podrška izostane, iz razloga što se ljudi ponekad
boje da stanu na vašu stranu, jer bi njihovo dupe moglo da strada. Koliko god
vas, u tim momentima, bole ta saznanja, vi odlučujete da postanete još uporniji
i istrajniji u svom cilju, i dokažete svetu da ste jaka osoba i da vam ne treba
niko. Potom si smirite i legnete da spavate.
Jutro.
Kafa. Ista soba. Isti beli zid. Ista tačka. Cirkus ponovo kreće u krug. Dokle
čekati Godoa? Da li nešto postižem u svom životu sedeći i gledajući u jednu
tačku, samo zarad nekog cilja koji je udaljen svetlosnim godinama. Da li gubim
vreme, jer sam umesto što sedim, već mogao odraditi štošta u svom životu što bi
me činilo ispunjenijim? Da li se svakog dana osećam kao sve veći promašaj, jer
svakodnevno buljim u istu tačku? Iako sam se juče pomirio s tim da moram sve
sam, zašto mi je danas opet potrebna podrška? Zašto ta podrška nikad nije tu na
vreme, zašto uvek jebeno kasni, zašto stavlja sve druge ispred mene u delima, a
rečima mi govori supotno? Da li sam postao potpuno šizofren i da li me je ova
tačka na zidu izludela? Jesam, jeste. Hajdemo opet, tri antidepresiva.
Vau,
živci su mi umrtvljeni. Osećam kako mi se nervoza bori protiv lekova, ali ne
uspeva. Medjutim u glavi mi ostaje sećanje na te momente, i uprkos tabletama i
dalje sam nesrećan.
Sve se
ovo odigrava na tudjoj zemlji. Negde gde nemam nikog svog. Ustvari imam, ali
nikad nije tu. I kad je tu, kao da nije, jer uvek odsutno leži pored mene. A ja
i dalje, kada legnem i ugase se svetla, blejim u istu tačku i razmišljam da li
je sve ovo vredno toga.
