The Ick Factor

Nesrećna slučajnost moje kolumne i mene samog, jeste u tome što zapravo i proživljavam sudbinu dražesne nam Keri Bredšo. Čak su nam i naslovi isti. Hronološki poredjani, od prve do šeste sezone.

Chapter six. Aleksandr Petrovsky

Kada se nađete u novoj vezi, postoji nekoliko “prvih” stvari, koje ne možete da dočekate. Prvi dodir, prvi poljubac, prvi seks, prva zajednička jutarnja kafa, prvo nedostaješ mi, prvo volim te. Naime, sve su to prateći elementi jedne veze, za koje se svim snagama borite.

Postoje tri grupe ljudi.

Prvi tip ljudi, jesu oni koji si toliko jadni i nesrećni, da su im dovoljne sitnice kako bi bili srećni. Njima samo jedno od tih “prvih” znači previše. Prvi poljubac, sex... Prvo “volim te” uveliča njihovu sreću do beskraja i ta njihova sreća traje i traje...

Drugi tip ljudi. Ljudi koji su toliko srećni i zadovoljni sobom i svojim trenutnim statusom, da im tuđe “volim te” gotovo ništa ne znači. Narcisoidni do iznemoglosti, bezobzirni prema tuđim osećanjima, u svakoj situaciji guraju sebe u prvi plan i jedino su oni bitni. Večito srećni ljudi.

Treći tip ljudi, slobodno mogu da ga nazovem klanom, jesu ljudi kao ja. Bolesno ambiciozni, nikada zadovoljni. Kada ostvare svoj visoko postavljeni cilj, oni ga onda postavljaju još više. Sreća je uvek na dohvat ruke, ali neuhvatljiva. Teže ka tome da čuju to prvo “nedostaješ mi”, prvo “volim te”. Misle da je tu kraj potrazi, da i njihova sreća konačno počinje. Ono što se obično dešava jeste da i kada dobiju to sve, opet nije dovoljno. Hoće još, i još, i još, i jebeno još, dok ne izvuku poslednji atom energije iz partnera. A kada partner više nije u stanju da im pruži potrebno, ostavljaju ga, tražeći novu žrtvu.

Pošto su prvi dodir, poljubac, sex, kafa i nedostaješ mi, prošli odlično, kao vatromet, jedina preostala stvar jeste prvo “volim te”. Osećam kako ti te reči vrve u ustima, jedva čekaju da izađu. Ćutiš, previše je rano da ih kažeš. Odlažeš momenat. Celo to prolongiranje ličilo je na predigru. Sledio je orgazam. I usledio je. Na tvoje prvo “volim te”, celo moje biće je obuzela toplina. Savršenstvo.

Na svoje sopstveno čuđenje, to prvo “volim te” mi je bilo sasvim dovoljno. Svako sledeće nije bilo od nekog posebnog značaja. Svaka sledeća velika stvar koju uradiš za mene nikako ne nadmašuje to prvo. Jebote, pa ja sam postao onaj nesrećnik, pripadnik prve grupe ljudi. Pomišljam da će moja sreća sad da traje. Hahah. Slatko se ismejah. Zašto?

Nedavno sam čuo konstataciju da mi lepi ljudi nismo stvoreni za ljubav već za ukras. Nisam znao da li to da prihvatim kao uvredu ili kao kompliment. U svakom slučaju, moraću da demantujem. Mi smo itekako stvoreni za ljubav, ali postoji jedna velika granica u iskazivanju emocija. Barem kod mene.

Nisam osoba kojoj je svaka druga rečenica “volim te”. Nisam osoba kojoj je svaka druga rečenica “nedostaješ mi”. Veoma retko imam izlive nežnosti. To ne znači da ja te stvari ne osećam, naprotiv. Jednostavno, nemam potrebu da svaki sekund to rečima iskazujem.

Šta činiiti kada naiđete na osobu koja je potpuno suprotna od vas? Na osobu koja svoje emocije iskazuje kroz milion različitih reči. U kom momentu romance factor postaje ick factor?

Pokušavam da idem protiv sebe, kako ne bih povredio tuđa osećanja. Naravno da na svaki tuđi izliv nežnosti bi trebalo da uzvratite. Samim tim pretvarate se u svog partnera, gubite sebe i gušite se. Ono što ja pokušavam da uradim ovde, jeste da nađem neki kompromis. Da, dočekali ste i to da ja tražim kompromis. Kada malo bolje pogledate, veoma je teško naći osobu koju ćete voleti i koja će vas voleti. Stoga, ustupke morate praviti. Prihvatiti nove stvari i šablone ponašanja, a pritom ne izgubiti sebe u toj magli. Ukoliko se usput ne onesvestite od svih tih emocija.

Hop, Skip and a Relationship

Ključ. Prosta reč. Laka za izgovor. Previše značenja. Šta je pravo značenje? Ključ koji otključava vrata ili ključ nečije sreće? Šta se desi kada se ova dva značenja spoje? Da li univerzum eksplodira? Sve ovo zvuči veoma nelogično, i verovatno ne vidite nikakvu konekciju. Međutim, kada se nadjete u određenoj situaciji, ova konekcija postaje od KLJUČNOG značaja.

Kada se nađete u vezi sa osobom koja je u svakom smislu stipsa, veoma malo stvari vam preostaje za pregovor. Pokušavate da se zadovoljite mrvicama koje vam pruža, jer ne želite da upropastite vaš odnos. Na primer, već ste godinu dana s tom osobom u vezi. Volite se. Sve je super. Međutim, vi svako jutro kada idete od nje, odlazite u 5 ujutru kako vas njeni ukućani ne bi primetili da ste bili tu. Godinu dana tako... Januar, jebeni januar, jebene ledenice padaju s krova, a vi se vraćate u 5 ujutru, gazite po još neugaženom snegu. Žalite sami sebe, dok vaš partner mirno spava u toplom krevetu. Potom, dođe momenat kada želite da prestanete da se osećate kao kurva sa Park Avenije. Tu kreće borba. Borba za mesto u partnerovom krevetu, barem do nekog pristojnog vremena. A ta borba nije laka. Iskidate svaki jebeni nerv kako biste dobili ono što je podrazumevano. A kada dobijete, sve je to tako bittersweet, jer ste se ubili za takvu sitnicu.

Najgora stvar od svega ovoga nije vraćanje u 5 ujutru. Nije ni taj osećaj da ste kurva. Niti čak ta borba. Najgore od svega je ako dozvolite sebi da vas ta osoba toliko emotivno osakati, da svaka sledeća strada zahvaljujući vašim frustracijama.

Osnovno pravilo nakon raskida jeste da sve svoje frustracije stečene tokom veze, izlečite na svojim prijateljima. Da se onako na pun gas ispraznite na njima, jer oni su dužni da budu tu. Nikako ne ležite u tuđi krevet, noseći prtljag sa sobom.

Ceo vikend je jedna velika magla u mojoj glavi. Kao kad sam nadrogiran, pa je sve toliko dobro, raznovrsno, razjebano, pojebano... Na prvi stisak tvoje ruke, kroz celo telo sam osetio elektricitet. Sila jača od Nijagarinih vodopada. Cela ta struja me je toliko obuzela, da je svaka moja reč bila suvišna. I dalje mi se sve vrti po stomaku. Ljubav na prvi  pogled? Smešno? Istinito. Sve u svemu, toliko smo upali u taj neki tornado, da smo se spojili na svakom levelu. Krećem kući. Izbacuješ pitanje:”Hoćeš li neki poseban privezak za ključ od mog stana?”

POSLE JEDNOG JEBENOG VIKENDA! 

Cela poenta jeste da sa pogrešnim ljudima morate da vodite bitku kako bi vam pružili i ono osnovno što ste zaslužili. U celoj toj don kihotovskoj borbi, izgubite samopoštovanje, veru. Kada naiđe vaša prava druga polovina, to osetite. Shvatate da je zapravo ona ključ vaše sreće.

The One

Novi Sad... Srpska Atina ili srpsko Sarajevo? Nije ni bitno, svi smo tu. Grad tolerancije. Oduvek bio. Pitam se koliko srećnih parova je na ovoj teritoriji trenutno? Koliko je onih nesrećnih, koji se ovog momenta svađaju? Na kraju, koliko je onih ljudi koji čeznu za nekim/nečim?

Da li je čežnja ono što karakteriše ljude koji su single? Konstantno čekaju da naiđe neko odgovarajući. Ili pak, čeznu za nekim ko je zauzet. Da li postoji ijedna single osoba koja za sebe može reći da je srećna i potpuna, ili svako od nas teži ka uparivanju, odnosno, pronalaženju svoje druge polovine?

Kada ste godinama u vezi i trpite nečiji bullshit, veoma lako postanete netolerantni na isti. Izluđujuće svađe, ljubomorne scene, ponižavanje, potčinjavanje... Gomila svega. Kada konačno izađete iz takve veze, gadite se i samoj pomisli da ćete ponovo voleti nekog. Da ćete ponovo dati sebe nekom. Posle takvog emotivnog kraha, idete iz vezice u vezicu, sa sex dejta na sex dejt, izlazite, bludničite. Bez emocije. Ono što je najgore, jeste da toga ni sami niste svesni. Niste svesni toga da vam se srce svelo na nivo kamena za pete, da rutinski pronalazite partnere i tako ih menjate. Sve do momenta samospoznaje.

Subota je. Izlazak. U nameri da izgledam što bolje, počinjem da se sređujem hard core. Naravno, dobijem suprotan efekat, i ne ličim ni na šta. No nebitno, izlazim. U klubu ludilo, Sodoma i Gomora, ali i to nije bitno. Odlazim do wc-a i srećem jednog prijatelja. Kreće priča bla bla, šta ima, šta ima i tako te stvari. Ja ga pitam kako mu napreduje “ljubavni život”. Klasično pitanje. Na šta mi odgovori:”Znaš mene, uvek idem srcem, pa se zajebem”. Nasmejah se ironično. Dobih pitanje:”A ti Nemanja? Ti ne veruješ u srce?”. Huh... Prebledeh. U tom momentu svatih ovo što sam gore ispisao. Kamen za pete. Vraćam se za svoj sto, pijem alkohol da vratim boju u lice.

Da li je to pravilo da posle duge, nezdrave veze sebe smatrate oštećenom robom? Da li je to definicija svega, da kad tad u zivotu, izgubite srce i usvojite realnost? Da li samo ja živim u tom svetu?

U mojoj glavi jedan veliki party mix: difuzija, konfuzija, Hirošima, Nagasaki. Pokušavam da se izmirim sa situacijom. Ja bez emocije. Bez sposobnosti da osetim emociju ni prema kome. Nekolicina ljudi je prošla kroz moj život u poslednje vreme. Lako ušla, još lakše izašla. Zašto? Zato što ni prema jednoj od tih osoba nisam osetio ništa osim seksualne privlačnosti. Hormoni. Ja te ljude zovem prolaznici. Prolaznici koji samo prolaze kroz moj život i ne zadržavaju se, jer mesto čuvam za pravu stvar. A da li će se prava stvar ipak pojaviti, nisam mogao da tvrdim, jer koliko vidim emotivno sam nesposoban.

U jednom momentu se pojavljuješ ti, u najlepšoj verziji sebe. Prilaziš, stomak mi igra. Poljubiš me, temperatura me obuzme. Jer to si TI. I koliko mi se čini, uvek ćeš biti TI ono što kod mene izaziva zsa zsa zsu. Čežnja? Jeste, ali meni ne gori pod nogama. Lepo je meni i ovako. A doćiće taj dan kada će i ta PRAVA STVAR biti stavljena na pravo mesto, ono mesto koje čuvam pored sebe. Our day will come. Do tada mi odgovora da me povremeno protreseš, čisto da znam da sam još uvek živ.

Poenta priče je da koliko god da ste “oštećena roba”, uvek se nađe ona jedna osoba koja će da vas popravi. Jeste, zvuči sve ovo pomalo patetično, ali ni sam nisam verovao dok mi se nije dogodilo. Drugi Svetski rat se završio. Beograd uništen do temelja. No, snagom i voljom ljudi Beograd je ponovo izgrađen, lepši nego ikada. Kada su u pitanju veze, svaki loš raskid možete smatrati ratom.