The One

Novi Sad... Srpska Atina ili srpsko Sarajevo? Nije ni bitno, svi smo tu. Grad tolerancije. Oduvek bio. Pitam se koliko srećnih parova je na ovoj teritoriji trenutno? Koliko je onih nesrećnih, koji se ovog momenta svađaju? Na kraju, koliko je onih ljudi koji čeznu za nekim/nečim?

Da li je čežnja ono što karakteriše ljude koji su single? Konstantno čekaju da naiđe neko odgovarajući. Ili pak, čeznu za nekim ko je zauzet. Da li postoji ijedna single osoba koja za sebe može reći da je srećna i potpuna, ili svako od nas teži ka uparivanju, odnosno, pronalaženju svoje druge polovine?

Kada ste godinama u vezi i trpite nečiji bullshit, veoma lako postanete netolerantni na isti. Izluđujuće svađe, ljubomorne scene, ponižavanje, potčinjavanje... Gomila svega. Kada konačno izađete iz takve veze, gadite se i samoj pomisli da ćete ponovo voleti nekog. Da ćete ponovo dati sebe nekom. Posle takvog emotivnog kraha, idete iz vezice u vezicu, sa sex dejta na sex dejt, izlazite, bludničite. Bez emocije. Ono što je najgore, jeste da toga ni sami niste svesni. Niste svesni toga da vam se srce svelo na nivo kamena za pete, da rutinski pronalazite partnere i tako ih menjate. Sve do momenta samospoznaje.

Subota je. Izlazak. U nameri da izgledam što bolje, počinjem da se sređujem hard core. Naravno, dobijem suprotan efekat, i ne ličim ni na šta. No nebitno, izlazim. U klubu ludilo, Sodoma i Gomora, ali i to nije bitno. Odlazim do wc-a i srećem jednog prijatelja. Kreće priča bla bla, šta ima, šta ima i tako te stvari. Ja ga pitam kako mu napreduje “ljubavni život”. Klasično pitanje. Na šta mi odgovori:”Znaš mene, uvek idem srcem, pa se zajebem”. Nasmejah se ironično. Dobih pitanje:”A ti Nemanja? Ti ne veruješ u srce?”. Huh... Prebledeh. U tom momentu svatih ovo što sam gore ispisao. Kamen za pete. Vraćam se za svoj sto, pijem alkohol da vratim boju u lice.

Da li je to pravilo da posle duge, nezdrave veze sebe smatrate oštećenom robom? Da li je to definicija svega, da kad tad u zivotu, izgubite srce i usvojite realnost? Da li samo ja živim u tom svetu?

U mojoj glavi jedan veliki party mix: difuzija, konfuzija, Hirošima, Nagasaki. Pokušavam da se izmirim sa situacijom. Ja bez emocije. Bez sposobnosti da osetim emociju ni prema kome. Nekolicina ljudi je prošla kroz moj život u poslednje vreme. Lako ušla, još lakše izašla. Zašto? Zato što ni prema jednoj od tih osoba nisam osetio ništa osim seksualne privlačnosti. Hormoni. Ja te ljude zovem prolaznici. Prolaznici koji samo prolaze kroz moj život i ne zadržavaju se, jer mesto čuvam za pravu stvar. A da li će se prava stvar ipak pojaviti, nisam mogao da tvrdim, jer koliko vidim emotivno sam nesposoban.

U jednom momentu se pojavljuješ ti, u najlepšoj verziji sebe. Prilaziš, stomak mi igra. Poljubiš me, temperatura me obuzme. Jer to si TI. I koliko mi se čini, uvek ćeš biti TI ono što kod mene izaziva zsa zsa zsu. Čežnja? Jeste, ali meni ne gori pod nogama. Lepo je meni i ovako. A doćiće taj dan kada će i ta PRAVA STVAR biti stavljena na pravo mesto, ono mesto koje čuvam pored sebe. Our day will come. Do tada mi odgovora da me povremeno protreseš, čisto da znam da sam još uvek živ.

Poenta priče je da koliko god da ste “oštećena roba”, uvek se nađe ona jedna osoba koja će da vas popravi. Jeste, zvuči sve ovo pomalo patetično, ali ni sam nisam verovao dok mi se nije dogodilo. Drugi Svetski rat se završio. Beograd uništen do temelja. No, snagom i voljom ljudi Beograd je ponovo izgrađen, lepši nego ikada. Kada su u pitanju veze, svaki loš raskid možete smatrati ratom.