Lepota + Pamet = Sujeta

92% ljudi na planeti kao krajnji životni cilj ima da se zaljubi i “upari”. Taj cilj nas inhibira u mnoštvu drugih, jer se ovaj uvek vodi kao primaran. Da li to i jeste životna svrha? Ljubav, brak, reprodukcija? Da li bi pre svega toga trebalo prvo da se ostvarimo kao ličnosti, sazrimo, upotpunimo, ili sazrevamo tokom zabavljanja sa partnerima? Da li nas svaki bolan raskid, prevara, svađa čine jačim? Ili nas emotivno unakažava i formira frustracije? U kom trenutku je potrebno sebi reći DOSTA!?

Od svoje petnaeste godine se povlačim po nekim vezama. Intelektualno uvek korak ispred svih, a emotivno dva unazad. Zaljubljive prirode, letim za ljubavlju. Uvek je sve pink, cveće cveta, ptice pevaju. Ma ptice zapravo jedu govna. Svaki taj cvrkut ptica predstavlja po jedan ožiljak na meni, izazvan mojom emotivnom glupošću. Uvek nešto fali, niko ne može da mi pruži ono što mi je potrebno. Pogrešni ljudi. Pogrešna mesta. Pogrešno vreme.

Pitam se da li su Adam i Eva postavili pravi primer čovečanstvu? Zapravo, jesu. Samo što se pogrešno tumače. Bog pljunuo u prašinu i stvorio Adama. Od njegovog rebra napravi Evu. Iako su bili jedini ljudi na planeti, voleli su se. “Meant to be”. “Soul mates”. A šta se onda desi? Glupača pojede jabuku. Zabranjeno voće. Prevedeno na jezik 21. veka “Eva se kresnula sa strane”. Sjebala Adama. Samim tim, mi muškarci smo genetski predodređeni da budemo sujetni. Sve zbog jedne ćurke, kojoj je apstinencija strana reč. Biblijski gledano, u svakoj vezi postoji neko ko će da pravi probleme.

Pitanje koje mene muči jeste zašto sam ja uvek Adam?

Današnji Adam i biblijski Adam se veoma razlikuju. Evolucija je učinila svoje. Naime, shvatio je da ljubav nije sve u životu, da mora da se posveti i sebi. Ova konstatacija ne sme da se poredi sa narcisoidnošću. Gledam po sebi. Pošto mi fakultet odlično ide i ne moram da se ubijam samo oko toga, preostaje mi vremena i za brigu o svom izgledu. Dajem svoj maksimum da bih izgledao ovako dobro, spavam u solarijumu, koristim kojekakve kreme i pičke materine. I markirane stvari. Volim brendiranu odeću. That’s my thing, let it go. To nije nešto što radim iz nekog hira, ili da bih bio bolji od drugih. Sve te stvari kupujem sam sebi, tako što se suzdržavam u mnogim drugim stvarima. Ne kupuje mi ni tata, ni sponzor. Svestan sebe, svog izgleda i svojih kvaliteta, samouvereno koračam svetom kog nazivam svojim “crvenim tepihom”.

Desi se momenat kada naiđe Eva. Lepa, negovana, imućna. Počne da jede govna s vama, jer ste je, pre svega, privukli svojim intelektom i nekom svojom energijom. Seksualnošću. Srećni ste, mislite:”Jebote, konačno osoba koja izgleda dobro kao i ja, koja je pametna, ostvarena ličnost”. Onda se pojavi ona jabuka. Ne može Eva bez svoje jebene jabuke. Proradi joj neka sujeta, ozlojeđenost... Ne umem da definišem tu osobinu jer se ne klanjam tom klanu. Pošto ste bili savršen džentlmen prema njoj, nema šta da vam prebaci, pa krene toliko nisko da od Eve nastane Evica, pa potom Evičak. Na kraju nestane, koliko se umanjila u vašim očima. Bez problema vam kaže:”Ti Adame nisi dečko kakav je meni potreban. Ja volim skromne momke. Prizemne. Ne one koje u prvi plan guraju svoju lepotu, kožu, telo i markiranu garderobu jer nemaju nikakav drugi kvalitet da pokažu. Stanija. Soraja.” Preokret. U tom momentu razmišljate da li uopšte treba da objašnjavate. Da opravdavate svoj životni stil nekome ko ima i previše putera na glavi. Ne! To je momenat kada bi trebalo da povučete liniju i kažete sebi:”DOSTA!” Ukoliko nastavite da objašnjavate toj osobi šta ste vi zapravo, umanjujete se zajedno sa njom. Sve ono za šta ste se trudili u životu postaje marginalno, jer ste sebi kao osnovni cilj postavili da budete u vezi po svaku cenu.

Niste vi krivi zbog toga. Krivo je društvo. Šablon po kojem svi funkcionišemo. ALI ono što sam ja naučio iz svih svojih prethodnih veza, jeste da znam kada bi trebalo da kažem:”MARŠ!”

AIDS me up before you go go

Ono čemu većina ljudi tokom života teži, jeste da se duhovno i emotivno produbljuju. Usavršavaju. Postaju pametniji, obrazovaniji. Prepostavljam da je to ugrađeno u DNK svakog čoveka.

 Ono čemu ja težim jeste da se duhovno i emotivno dovedem na nivo plićaka. Površnost. Da postanem gluplji. Sindrom pravne plavuše. Osobe koje su površne, kojima je jedino bitno kako izgledaju, najbolje prolaze u životu. Koračaju kroz svoj životni put ne razmišljajući o tragovima koji ostaju za njima. Samim tim, odišu nekom sigurnošću, samopouzdanjem, pozitivnim stavom. S druge strane, ljudi koji su pametni, produhovljeni, uvek su u problemu. Znate onu boru na čelu? Onu koju ni botoks ne pegla... Bolesno ambiciozni, nikad zadovoljni, bez samopouzdanja. Iako su na veoma visokom položaju (duhovnom), potreba za usavršavanjem ih sputava u uživanju u životu. Takav sam ja. Bio. Otkada sam “preko noći” postao plitak, život mi je mnogo lakši. Ne razmišljam o posledicama, činim ono što mi je volja. Ono što je najbitnije od svega jeste da u svakoj situaciji izgledam toliko dobro, kao da mi je poslednji dan na zemlji. Bez inhibicija, promiskuitetan, valjam se u mulju sa ostalim smrtnicima, iako dobro znam da tu ne pripadam.

Šta se dešava onda kada vam se sve to obije o glavu? Kada te posledice, na koje niste računali, vas sustignu? Kada dodjete u toliko beznadežnu situaciju, da ne vidite nijednu svetlu tačku? Kada znate da ste sami sve to izazvali, jer ste verovali u pogrešne stvari, pogrešne ljude, imali pogrešan stav?

Naime, pre tri dana sam otkrio lanac HIV-a, koji vodi direktno do mene. Veoma kratak lanac. Treća karika. U momentu kada sam to saznao, čitav “Barbie and Ken world” se pretvorio u Sodomu i Gomoru. Ne spavam. Razmišljam šta ću i kako ću.

Koliko ljudi, u ovom momentu, živi sa HIV-om? Kako je taj virus uopšte došao do njih? Kako je taj virus uopšte došao do mene? Nikad nemojte da se vodite onim “ma neće grom u koprive”. Naprotiv, grom ne bira gde će udariti. Kakav je to čovek koji može da legne sa nekim, a ne kaže da ima sidu? Kako spava noću, znajući da je upravo uništio nečiji život, zarad nekoliko minuta seksualnog užitka? Obuzima me bes i dok kucam sad ovo. Jel u pitanju pakost? Osveta? Možda se vodi time da je i njega neko sjebao, pa će on sada isto tako da sjebe nekog. Ne razumem...

Utorak, 7 ujutru. Ulazim u higijenski zavod. Odlazim u tzv. malu sobu, da bih dobio uput da se testiram na HIV. Mrtvački znoj me obliva. Noge se tresu. Dajem krv, delujem pribrano, a u meni se ceo svet ruši. Rezultati u petak. Osećam da nemam ništa, ali opet crv radi.

Da li je moguće da me je moj životni stil doveo do ovoga? Uverenje da je bolje biti plitak i ići kroz život kao muva bez glave? Razmišljam ŠTA AKO?

Šta ako je imam? Trećina populacije živi sa AIDS-om. Kako uspevaju? Poznavajući sebe, prvo što bih uradio je osveta. Osvetio bih se svakoj kariki iz tog lanca. Iako oni već žive u sopstvenom paklu, jer su bolesni, morao bih da ih dokrajčim. Objektivno gledano, to su pakosni ljudi koji su te s namerom zarazili. A kada bi se ta osveta završila, nastao bi moj pakao. Narednih deset godina ne bih imao simptome, a posle toga bi smrt polako kretala. Kako ustati i reći:”Svete, ja imam sidu”?

Kada se dese takve stvari u životu, počneš da posmatraš stvari iz potpuno drugačijeg ugla. Prekretnica. Gledaš svrhu života. Uvek sam se vodio onim “you’re nobody until somebody loves you”. Greška. Velika greška Nemanja. Zapravo, ti si niko ako ne ostaviš nikakvog traga u svom životu. Ako ne postigneš ništa, ne ostvariš sebe, izboriš se za neki cilj... Toliko stvari za izboriti se, a toliko malo vremena za realizaciju.

Šta ako je nemam? Ako je nemam, kao što mislim da je stvarno, moja odluka je da budem pametniji. Hahah. Smešno. No, odlučio sam se za neke radikalne mere u svom životu. Batalim mulj, planktone, pacove iz okruženja. Posvećujem se onome što je bitno. Da ostvarim sebe. Da završim ovaj fakultet, a ne da me sad na kraju studiranja, sjebe neki šljam sa HIV-om. A posle toga, da postanem zvezda. Ostavim trag. Što se emotivno tiče, postoji jedna osoba, koju sam nekoliko puta spomenuo u prethodnim kolumnama. To je jedina osoba na celom svetu, pored koje ja sijam. Pored koje se osećam srećno, ispunjeno. Pored koje sam ja JA. Osoba s kojom sam sad u prijateljskim osobama. Onog momenta, kada budem sebe ostvario poslovno, tada ću da je oženim. Nadam se da će tada nastupiti moj happy end. Ukoliko moj end nije za nekoliko godina, zahvaljujući novonastalim okolnostima.

Ono što sve vreme pokušavam da provučem između redova je to da nikome na ovom svetu ne možete verovati. Čak ni sami sebi. Ne solim nikome pamet. U svakom slučaju, ma koliko da ste napaljeni, nekad je bolje apstinirati, ili izdrkati na pornić, nego stupiti u sex sa nepoznatom osobom, i sjebati se do kraja života. Ubrzanog kraja života.

Jednu monogamiju sa ledom, molim!

Neki osnovni šablon, kojem smo svi učeni, jeste da kada si sa jednom osobom, onda si samo sa njom. O poligamiji pričamo samo kada su tema Stari Grci. Zadesi se i poneki Aleksandar Makedonski. Svi se vodimo time da nam je u vezi najbitnija monogamija, odnosno vernost. Prevaru nikada ne bismo oprostili. Koliko puta ste samo čuli ono:”Ubio bih je kada bi me prevario/la”? Milion. Previše se pažnje u vezi obraća na samu tu ideju vernosti. Kao da je to jedina bitna stvar. Ono što sam zaključio jeste da fizička prevara, odnosno čist seks, nije najgora stvar. Najgora  stvar je ona emotivna. Emotivna prevara. Samim tim, nemojte više da se krijete iza apstinencije jer emotivno kurvanje pobija fizičku vernost.

Već duže vreme sam single. Na svakakve ponude sam naišao. Ono što je zanimljivo jeste da su većinom sve te ponude bile od osoba koje su u vezi. Svaki put kada mi je neko ponudio takvo nešto, kroz glavu su mi prošla dva pitanja.

Zašto niko neće sa mnom u vezu, nego me svi hoće kao svoju kurvu?

Kada je monogamija zastarela i jesam li ja poslednji dinosaurus koji bi trebalo da evoulira?

Poligamija je u trendu ove sezone. Takoreći “must have”. Nije mi bilo jasno kako to sve funkcioniše, jer sam old fashion.

Postoje dve vrste poligamije u vezi.

Prva i osnovna, nama svima poznata, jeste tipična prevara. Čin kojim oskrnavimo sebe, svoju auru. Zašto oskrnavimo? Zato što nikad se nije desilo da prevarimo sa nekim boljim. Uvek sa nekim šljamom. A ako naidje neko bolji, nećeš varati sa njim, već ćeš sa njim i otići zauvek. Grozan je osećaj kada se vraćaš kući sa tog “seksa”. Stojiš na raskrsnici u pet ujutru, kao poslednja kurva, hvataš taksi. Šminka razmazana, kosa čupava, odeća izgužvana. Imaš osećaj da te svi gledaju i da svi znaju šta si uradio. Jebena savest. Ne znam ima li jadnijeg osećaja kada se sutradan vidiš sa svojim partnerom... Lažno se smeješ, prikrivaš krivicu. Iako nosiš Chanel, na etiketi ti piše Made in China. Totalni fejk.

Druga vrsta poligamije, meni potpuno nepoznata, je otvorena veza. Sistem u kojem partneri imaju slobodu da rade šta hoće, dok god ne uključuju emocije. Razmišljam, da li je ta ideja debilna ili genijalna? Obično se ti ljudi vode mišlju da jedino tako veza može da uspe, jer su iskreni i ne suzdržavaju se ni u čemu. Imaju seks sa svakim ko im se svidi, a na kraju dana se uvek vrate svome partneru za koga su emotivno vezani. Da li je monogamija ipak precenjena stvar? Sebičan čin kojim sputavamo partnera u njegovim željama?

Pre nekoliko dana dopisivao sam se sa osobom koja je u vezi dugoj dvanaest godina. U jednom momentu me pita da li mi se svidja. Kažem da neću da se izjašnjavam jer je u vezi. Dobijam odgovor:”Jesam u dvanaestogodišnjoj vezi, ali mi je dozvoljeno da se seksualno usavršavam ukoliko mi se neko svidi i bude hemije”. Na moje pitanje zbog čega je to tako, ne dobih odgovor.

Zakačiću se za hemiju. Zamislite da se s nekim sa strane i dogodi ta hemija. Šta će se dalje odvijati? Prepustiću vama da zaključite, a ja ću i dalje da se pridržavam monogamije ili poligamije vrste jedan.

Jutro posle dodira

Kada se nađete u novoj vezi, teško je kontrolisati situaciju. Barem meni. Ja imam tu neku svoju rutinu, koju primenim svaki put kada uđem u novu vezu. Na početku se pretvaram da sam med i mleko, volim iste stvari kao i ti, povlađujem ti u svemu, sve dok se ne zaljubiš. A kada se zaljubiš, izmaknem ti tepih pod nogama i preuzimam volan. Oduvek je bilo tako. Uvek sam se nalazio u vezama u kojima sam bio prisiljen da igram igrice, da ne bih bio potlačen. Šablon.

Kakvi su naši šabloni ponašanja u vezi i kada maske padaju?

Imam jednu drugaricu koja je u vezi već nekoliko godina s jednim dečkom. Devojka nije pristalica igara. Ide u sve otvorenim srcem i iskreno. Međutim, naišla je na čoveka koji je umeo to da zloupotrebi. Uvek zna šta ona misli i oseća, nema mistike, sve je jasno. Tačno zna kako bi trebalo da se ponaša s njom. Ne, ovo nije rečeno u pozitivnom smislu. Iskorišćava je na najrazličitije načine. Posle razgovora sa mnom, pokušala je da promeni situaciju. Da izađe iz svog šablona divne, iskrene devojke i postane đon. No, kako i sama Ceca kaže “Kada jednom budeš nežan kasno je da budeš grub”. Vratila se u svoj šablon, svoju ljušturu, jer je velika umetnost promeniti višegodišnju rutinu. Linija manjeg otpora. Povinovati se.

Nasuprot njenom, moj šablon je istančan. Uvek proračunat, znam šta mislim, radim, govorim. Sve to poučen iskustvom. Kada ste u vezi s nekim ko ima veliki ego, cela veza se pretvori u borbu za prevlast. Diktatura. Međutim, vremenom vam se sve to smuči. Odlučim da promenim svoj šablon i da i ja uđem u nešto otvoren, jer mislim da sam naišao na osobu koja će to ceniti. Zaljubim se veoma lako u tu osobu, i dopustim sebi da to i pokažem.

Svestan da mi to i nije bila baš najpametnija stvar, razmišljam šta činiti dalje. Što sam više razmišljao, sve sam više tonuo u ljubavnu i seksualnu maglu, gubio se u njoj.

Da li je to pravilo da na početku veze jedno je uvek zaljubljeno kuče, a drugo drži povodac?

Kako zameniti uloge?

Kako umiriti leptiriće u stomaku i vratiti se u normalu?

Kao što smo kroz ranije kolumne uvideli, uvek se odlučujem na radikalne mere. Prevara. Sex with someone else. Već nekoliko meseci držim jedan sex dejt na polici. Otkad sam ušao u vezu, potpuno sam i zaboravio na to. Međutim, kao od boga znak, sex dejt mi šalje poruku u subotu. Zove me da dođem. Šok terapija. Odlazim na taj sastanak i izgledam odlično. Osećam se odlično. A znam... Znam da će me savest ubiti na povratku do kuće. Da ću proklinjati sebe što sam prekršio jedino obećanje koje sam ti dao, a to je vernost. No ipak, ne odustajem, jer u tim momentima čovek ne razmišlja mozgom već genitalijama. Dejt je trajao od 22h do 5h ujutru. Sve je prošlo korektno, što se tiče samog sudara. Krećem kući. Izlazim iz stana i čekam... Čekam da me obuzme krivica. Da zaplačem čim uđem u lift. Da pognute glave sednem u taxi i gledam u pod sve do kuće. Da ti pošaljem neku slatku poruku, jer savest tako nalaže. Međutim NIŠTA! Ni trunka griže savesti. Kao da sam uradio najprirodniju stvar. Povrh svega, eksperiment je uspeo. Kako bih smanjio svoju opsednutost tobom, kresnuo sam se sa osobom koja mi je odvratila pažnju.

Jutro. Jutro posle dodira. Šalješ mi poruku. Osećam se jadno, ali u svakom slučaju ponovo sam u sedlu i imam kontrolu. Ne nad tobom. Nad sobom. Opet sam u svom šablonu. Kontrolisanje sebe i svojih emocija, kako ne bih bio povređen, jer kada te jednom neko onako pošteno sjebe, posle si veoma oprezan.