AIDS me up before you go go

Ono čemu većina ljudi tokom života teži, jeste da se duhovno i emotivno produbljuju. Usavršavaju. Postaju pametniji, obrazovaniji. Prepostavljam da je to ugrađeno u DNK svakog čoveka.

 Ono čemu ja težim jeste da se duhovno i emotivno dovedem na nivo plićaka. Površnost. Da postanem gluplji. Sindrom pravne plavuše. Osobe koje su površne, kojima je jedino bitno kako izgledaju, najbolje prolaze u životu. Koračaju kroz svoj životni put ne razmišljajući o tragovima koji ostaju za njima. Samim tim, odišu nekom sigurnošću, samopouzdanjem, pozitivnim stavom. S druge strane, ljudi koji su pametni, produhovljeni, uvek su u problemu. Znate onu boru na čelu? Onu koju ni botoks ne pegla... Bolesno ambiciozni, nikad zadovoljni, bez samopouzdanja. Iako su na veoma visokom položaju (duhovnom), potreba za usavršavanjem ih sputava u uživanju u životu. Takav sam ja. Bio. Otkada sam “preko noći” postao plitak, život mi je mnogo lakši. Ne razmišljam o posledicama, činim ono što mi je volja. Ono što je najbitnije od svega jeste da u svakoj situaciji izgledam toliko dobro, kao da mi je poslednji dan na zemlji. Bez inhibicija, promiskuitetan, valjam se u mulju sa ostalim smrtnicima, iako dobro znam da tu ne pripadam.

Šta se dešava onda kada vam se sve to obije o glavu? Kada te posledice, na koje niste računali, vas sustignu? Kada dodjete u toliko beznadežnu situaciju, da ne vidite nijednu svetlu tačku? Kada znate da ste sami sve to izazvali, jer ste verovali u pogrešne stvari, pogrešne ljude, imali pogrešan stav?

Naime, pre tri dana sam otkrio lanac HIV-a, koji vodi direktno do mene. Veoma kratak lanac. Treća karika. U momentu kada sam to saznao, čitav “Barbie and Ken world” se pretvorio u Sodomu i Gomoru. Ne spavam. Razmišljam šta ću i kako ću.

Koliko ljudi, u ovom momentu, živi sa HIV-om? Kako je taj virus uopšte došao do njih? Kako je taj virus uopšte došao do mene? Nikad nemojte da se vodite onim “ma neće grom u koprive”. Naprotiv, grom ne bira gde će udariti. Kakav je to čovek koji može da legne sa nekim, a ne kaže da ima sidu? Kako spava noću, znajući da je upravo uništio nečiji život, zarad nekoliko minuta seksualnog užitka? Obuzima me bes i dok kucam sad ovo. Jel u pitanju pakost? Osveta? Možda se vodi time da je i njega neko sjebao, pa će on sada isto tako da sjebe nekog. Ne razumem...

Utorak, 7 ujutru. Ulazim u higijenski zavod. Odlazim u tzv. malu sobu, da bih dobio uput da se testiram na HIV. Mrtvački znoj me obliva. Noge se tresu. Dajem krv, delujem pribrano, a u meni se ceo svet ruši. Rezultati u petak. Osećam da nemam ništa, ali opet crv radi.

Da li je moguće da me je moj životni stil doveo do ovoga? Uverenje da je bolje biti plitak i ići kroz život kao muva bez glave? Razmišljam ŠTA AKO?

Šta ako je imam? Trećina populacije živi sa AIDS-om. Kako uspevaju? Poznavajući sebe, prvo što bih uradio je osveta. Osvetio bih se svakoj kariki iz tog lanca. Iako oni već žive u sopstvenom paklu, jer su bolesni, morao bih da ih dokrajčim. Objektivno gledano, to su pakosni ljudi koji su te s namerom zarazili. A kada bi se ta osveta završila, nastao bi moj pakao. Narednih deset godina ne bih imao simptome, a posle toga bi smrt polako kretala. Kako ustati i reći:”Svete, ja imam sidu”?

Kada se dese takve stvari u životu, počneš da posmatraš stvari iz potpuno drugačijeg ugla. Prekretnica. Gledaš svrhu života. Uvek sam se vodio onim “you’re nobody until somebody loves you”. Greška. Velika greška Nemanja. Zapravo, ti si niko ako ne ostaviš nikakvog traga u svom životu. Ako ne postigneš ništa, ne ostvariš sebe, izboriš se za neki cilj... Toliko stvari za izboriti se, a toliko malo vremena za realizaciju.

Šta ako je nemam? Ako je nemam, kao što mislim da je stvarno, moja odluka je da budem pametniji. Hahah. Smešno. No, odlučio sam se za neke radikalne mere u svom životu. Batalim mulj, planktone, pacove iz okruženja. Posvećujem se onome što je bitno. Da ostvarim sebe. Da završim ovaj fakultet, a ne da me sad na kraju studiranja, sjebe neki šljam sa HIV-om. A posle toga, da postanem zvezda. Ostavim trag. Što se emotivno tiče, postoji jedna osoba, koju sam nekoliko puta spomenuo u prethodnim kolumnama. To je jedina osoba na celom svetu, pored koje ja sijam. Pored koje se osećam srećno, ispunjeno. Pored koje sam ja JA. Osoba s kojom sam sad u prijateljskim osobama. Onog momenta, kada budem sebe ostvario poslovno, tada ću da je oženim. Nadam se da će tada nastupiti moj happy end. Ukoliko moj end nije za nekoliko godina, zahvaljujući novonastalim okolnostima.

Ono što sve vreme pokušavam da provučem između redova je to da nikome na ovom svetu ne možete verovati. Čak ni sami sebi. Ne solim nikome pamet. U svakom slučaju, ma koliko da ste napaljeni, nekad je bolje apstinirati, ili izdrkati na pornić, nego stupiti u sex sa nepoznatom osobom, i sjebati se do kraja života. Ubrzanog kraja života.