"Prevelika" očekivanja?

Nekada je bilo dovoljno sasvim malo. Čak je bilo i previše. Nekada su dani zaljubljenih, nove godine i godišnjice izgledali sasvim drugačije. Bilo je dovoljno da se sastanem sa najboljom drugaricom, da pijemo, pevamo, blejimo... Čak smo napravili i lažni brak kako bismo imali godišnjicu. Heh, zvuči patetično, ali ipak, to su neka vremena koja pamtim. Došlo je vreme kada smo oboje u dugim, ozbiljnim vezama, u koje smo ušli sa nekim velikim očekivanjima. Očekivali smo da će nam partneri pružiti barem deo onoga što smo mi nekada pružali jedno drugom. Never happend. Nismo dobili ni trunku svega toga.

Pre nekoliko dana, pričao sam sa jednom devojkom, koja je podelila sa mnom svoju priču. Naime, počela je da se zabavlja sa tipom koji je u četvorogodišnjoj vezi. Slagali su se u svemu, imali su savršene razgovore, savršene momente, savršen sex. Ipak, u tom savršenstvu pronalazila je krivicu, jer je on jednim dupetom sedeo na dve stolice. Posle nekog vremena zatražila mu ja da izabere sa kojom će da bude. Sa njom ili sa devojkom sa kojom je već četiri godine. Očekivala je brz odgovor, jer ipak ono što su oni stvorili za dva meseca je bilo perfektno. Nažalost, njegov odgovor bio je:“Treba mi još vremena“.

Slušam je i razmišljam: većina muškaraca bi joj sada rekla „to je frajer, koji vrti dve ribe odjednom“. Pa jel to taj šablon u koji bi trebalo da se uklopim? Da budem tip koji će da zavlači nekoliko devojaka, kako bih bio in? Bez imalo obzira, kao zapeta puška, rekao sam joj:“Kakav idiot! Da li je stvarno previše to što očekuješ da izabere izmedju vas dve? Da li bi stvarno trebalo da budeš jedna od onih devojaka koje ne očekuju ništa ni od koga? Pa te onda možda nešto i iznenadi...“.

Posle četiri meseca, opet mu je postavila isto pitanje. Heh, opet je dobila isti odgovor. Prekinula je to sve istog momenta.

Sličnu priču sam slušao i od jednog prijatelja. Imao je devojku u koju je bio jako zaljubljen. Medjutim, problem je bio što su živeli u različitim gradovima. Ipak, trudio se da se vidjaju redovno i da njoj ništa ne zafali. Šablonski rečeno „držao ju je kao malo vode na dlanu“. Heh, ali za uzvrat je dobio veliko ništa. Devojka nije bila u stanju da mu pruži ni desetinu onoga što je on njoj. Nikada se nije desilo da je ona došla do njega, da ga iznenadi. Nego se riba navikla na to da on dolazi, jer naravno, muško je, njemu je lakše. Pukao mu je film. Jedno veče joj je rekao:“Znaš šta? Večeras je moj rodjendan i očekujem da ćeš se pojaviti na mom pragu.“, na šta mu je ona odgovorila:“Hajde bolje ti dodji kod mene, mene mrzi.“ Tu je bio kraj. Zar je previše to što je očekivao da će se pojaviti bar taj jedan dan?

Najzad, vratimo se na priču sa uvoda. Posle dugogodišnjeg „braka“ sa najboljom drugaricom, ušao sam u nešto sasvim drugačije. Heh, i dalje se sećam tog početka sa osmehom na licu. Sve je bilo nekako ružičasto. Ti, ja, osmesi, pažnja, sex... To i dalje pamtim kao najlepši period u mom životu... Period kada sam upoznao tebe. Ali vremenom, sve te stvari, koje su me ponekad dovodile i do suza radosnica, su vremenom postale normalne, uobičajene, podrazumevane. Došla je prva godišnjica. Eh, to je period koji sam dugo čekao. Konačno je taj dogadjaj povezan sa nekim stvarnim, a ne sa najboljom drugaricom. Očekivao sam svašta. Sveće, muziku, romantiku... Kada sam video da neću dobiti ništa od toga, dobio sam samo svadju. Da li je previše to što sam očekivao da za svoju godišnjicu se osećam malo posebno?

Da li je očekivanje luksuz koji sebi mogu da dopuste samo ljudi koji su u vezi sa samim sobom? Da li je luksuz što ona očekuje da njemu bude jedina? Da li je luksuz što on očekuje da se ona nekad potrudi oko njega? I na kraju, da li je jebeni luksuz što ja uopšte očekujem?

Nekada je bilo dovoljno sasvim malo. Čak je bilo i previše. Sada je ostalo samo da se prisećamo  tih vremena.

Happily ever after?

Toliko stvari mi struje po glavi ovih dana. Razmišljam o čemu da pišem, jer se približava taj četvrtak kada bi trebalo da objavim blog. Mnogo kvalitetnih tema mi je palo na pamet, ali kako se deadline približavao nijedna nije bila dovoljno dobra. Mučilo me je pitanje:“Kako izvršiti selekciju?“. Da, najbolje je pisati o onome što trenutno preživljavaš. Mnogi su mi rekli da previše unosim ličnog u blog, tako da odmah razjasnimo da je većinom u pitanju fikcija.

Cele nedelje razmišljam šta je potrebna da bi se živelo srećno do kraja života? Da li je to uopšte moguće? Da li su roditelji krivi što se mi zaludjujemo tim srećnim završetkom, jer su nam čitali bajke kad smo bili mali? Da li je možda kriva Kasandra što nam je dokazala da prava ljubav može da pobedi, i da su ona i Luis David bili srećni do kraja života, a Ignjacio platio za svoje grehe? Možda je ipak trebalo da gledamo „The way we were“, da bismo uvideli da Barbara nije živela „happily ever after“... Najviše sam se zadržao kod bajki. Još kao decu, svi su nas kljukali time kako se Snežana udala za princa na belom konju, Pepeljuga našla izgubljenu cipelu a Trnova Ružica se probudila iz kome... Zapitao sam se kako bi izgledala moja verzija Diznijeve bajke...

Bila jednom, ne tako davno, jedna naivna i dobra devojka po imenu Snežana. Kože bele kao sneg, očiju plavih kao more i kose crne kao ugalj. Živela je sa svojom maćehom, koja je naravno bila zla. Maćeha je nije volela, razlozima vas ne bih zamarao, pa je jednog dana naredila lovcu da je odvede u šumu i ubije. Otišli su u šumu, ali lovac nije imao srca da je ubije. Pao je na njenu lepotu i zaljubio se u nju. Snežana se primila na njegovu samilost. Bila je to ljubav na prvi pogled. Pet punih godina bili su u vezi. Za to vreme su upoznali sedam patuljaka, koji su im pomogli i pružili im utočište. Mislila je da će živeti srećno do kraja života, ali nije računala na to lovac ima svoje mračne strane. Sve vreme joj je zvocao, bio neveran i uopšte je nije ispunjavao.

Posle pet godina, pod veoma čudnim okolnostima, Snežana i lovac su upoznali princa na belom konju. Da, bio je to prelep princ s kojim je Snežana iste večeri dogovorila sastanak. Bila je to opet ljubav na prvi pogled. Osećala je da posle toliko godina loše veze duguje sebi barem toliko. Princ i ona su se našli na mestu koje je nekad bilo njeno i lovčevo. Imali su sex na prvom sastanku. Ljubav je cvetala. Posle mnogo prinčevog truda, Snežana je odlučila da raskine sa lovcem i počne vezu sa njim. Snežanini najbolji prijatelji, patuljci, su je odmah podržali u tome i zavoleli princa. I sad bi trebalo da ide onaj deo „i živeli su srećno do kraja svog života“. E pa ne ide. Posle nekog vremena patuljci su počeli da razvijaju negativne emocije prema princu. Nije im se svidjalo što mu Snežana posvećuje previše vremena. Bili su ljubomorni. Jedan po jedan, krenuli su da joj okreću ledja, jer nisu mogli da trpe princa u svom okruženju. Ostala je sama sa njim. Dugo je to tako i funkcionisalo, njih dvoje sami, dok jednog dana nije odlučila da se pomiri sa nekim patuljcima. Princ to nije mogao da podnese. Da neko ko se loše poneo prema njemu bude najbolji prijatelj njegove izabranice. Počeli su da se svadjaju. Svaki dan, svaki sat, svaki minut. Sve je krenulo nizbrdo. Njihova veza se posle toliko vremena vratila na početak, ali ne na onaj sladak već na onaj pun svadja i negativnosti. On je pokušavao i pokušavao, ali Snežana nije htela da uradi nikakav pametan korak za njih. Bio je nesrećan.

Prinčeva najbolja drugarica bila je Pepeljuga. Ona je isto bila u vezi sa svojim princem kog je upoznala na žurci u studenjaku. Pohvalila mu se kako joj je princ umesto cipele kupio stan gde će živeti zauvek srećno. Princ ju je gledao, pomalo zavidno, jer ima stvari o kojima bi on mogao samo da sanja. Razmišljao je šta će raditi sa Snežanom. Šta god da je pokušao, uvek joj se vraćao, jer je ljubav u njemu bila jača od svega, iako su se svadje nastavljale. Eh... Šta se dalje dogodilo? Da li su živeli happily ever after? Ne znam, jer kao što rekoh ova priča je počela ne tako davno.