The Ick Factor

Nesrećna slučajnost moje kolumne i mene samog, jeste u tome što zapravo i proživljavam sudbinu dražesne nam Keri Bredšo. Čak su nam i naslovi isti. Hronološki poredjani, od prve do šeste sezone.

Chapter six. Aleksandr Petrovsky

Kada se nađete u novoj vezi, postoji nekoliko “prvih” stvari, koje ne možete da dočekate. Prvi dodir, prvi poljubac, prvi seks, prva zajednička jutarnja kafa, prvo nedostaješ mi, prvo volim te. Naime, sve su to prateći elementi jedne veze, za koje se svim snagama borite.

Postoje tri grupe ljudi.

Prvi tip ljudi, jesu oni koji si toliko jadni i nesrećni, da su im dovoljne sitnice kako bi bili srećni. Njima samo jedno od tih “prvih” znači previše. Prvi poljubac, sex... Prvo “volim te” uveliča njihovu sreću do beskraja i ta njihova sreća traje i traje...

Drugi tip ljudi. Ljudi koji su toliko srećni i zadovoljni sobom i svojim trenutnim statusom, da im tuđe “volim te” gotovo ništa ne znači. Narcisoidni do iznemoglosti, bezobzirni prema tuđim osećanjima, u svakoj situaciji guraju sebe u prvi plan i jedino su oni bitni. Večito srećni ljudi.

Treći tip ljudi, slobodno mogu da ga nazovem klanom, jesu ljudi kao ja. Bolesno ambiciozni, nikada zadovoljni. Kada ostvare svoj visoko postavljeni cilj, oni ga onda postavljaju još više. Sreća je uvek na dohvat ruke, ali neuhvatljiva. Teže ka tome da čuju to prvo “nedostaješ mi”, prvo “volim te”. Misle da je tu kraj potrazi, da i njihova sreća konačno počinje. Ono što se obično dešava jeste da i kada dobiju to sve, opet nije dovoljno. Hoće još, i još, i još, i jebeno još, dok ne izvuku poslednji atom energije iz partnera. A kada partner više nije u stanju da im pruži potrebno, ostavljaju ga, tražeći novu žrtvu.

Pošto su prvi dodir, poljubac, sex, kafa i nedostaješ mi, prošli odlično, kao vatromet, jedina preostala stvar jeste prvo “volim te”. Osećam kako ti te reči vrve u ustima, jedva čekaju da izađu. Ćutiš, previše je rano da ih kažeš. Odlažeš momenat. Celo to prolongiranje ličilo je na predigru. Sledio je orgazam. I usledio je. Na tvoje prvo “volim te”, celo moje biće je obuzela toplina. Savršenstvo.

Na svoje sopstveno čuđenje, to prvo “volim te” mi je bilo sasvim dovoljno. Svako sledeće nije bilo od nekog posebnog značaja. Svaka sledeća velika stvar koju uradiš za mene nikako ne nadmašuje to prvo. Jebote, pa ja sam postao onaj nesrećnik, pripadnik prve grupe ljudi. Pomišljam da će moja sreća sad da traje. Hahah. Slatko se ismejah. Zašto?

Nedavno sam čuo konstataciju da mi lepi ljudi nismo stvoreni za ljubav već za ukras. Nisam znao da li to da prihvatim kao uvredu ili kao kompliment. U svakom slučaju, moraću da demantujem. Mi smo itekako stvoreni za ljubav, ali postoji jedna velika granica u iskazivanju emocija. Barem kod mene.

Nisam osoba kojoj je svaka druga rečenica “volim te”. Nisam osoba kojoj je svaka druga rečenica “nedostaješ mi”. Veoma retko imam izlive nežnosti. To ne znači da ja te stvari ne osećam, naprotiv. Jednostavno, nemam potrebu da svaki sekund to rečima iskazujem.

Šta činiiti kada naiđete na osobu koja je potpuno suprotna od vas? Na osobu koja svoje emocije iskazuje kroz milion različitih reči. U kom momentu romance factor postaje ick factor?

Pokušavam da idem protiv sebe, kako ne bih povredio tuđa osećanja. Naravno da na svaki tuđi izliv nežnosti bi trebalo da uzvratite. Samim tim pretvarate se u svog partnera, gubite sebe i gušite se. Ono što ja pokušavam da uradim ovde, jeste da nađem neki kompromis. Da, dočekali ste i to da ja tražim kompromis. Kada malo bolje pogledate, veoma je teško naći osobu koju ćete voleti i koja će vas voleti. Stoga, ustupke morate praviti. Prihvatiti nove stvari i šablone ponašanja, a pritom ne izgubiti sebe u toj magli. Ukoliko se usput ne onesvestite od svih tih emocija.

Hop, Skip and a Relationship

Ključ. Prosta reč. Laka za izgovor. Previše značenja. Šta je pravo značenje? Ključ koji otključava vrata ili ključ nečije sreće? Šta se desi kada se ova dva značenja spoje? Da li univerzum eksplodira? Sve ovo zvuči veoma nelogično, i verovatno ne vidite nikakvu konekciju. Međutim, kada se nadjete u određenoj situaciji, ova konekcija postaje od KLJUČNOG značaja.

Kada se nađete u vezi sa osobom koja je u svakom smislu stipsa, veoma malo stvari vam preostaje za pregovor. Pokušavate da se zadovoljite mrvicama koje vam pruža, jer ne želite da upropastite vaš odnos. Na primer, već ste godinu dana s tom osobom u vezi. Volite se. Sve je super. Međutim, vi svako jutro kada idete od nje, odlazite u 5 ujutru kako vas njeni ukućani ne bi primetili da ste bili tu. Godinu dana tako... Januar, jebeni januar, jebene ledenice padaju s krova, a vi se vraćate u 5 ujutru, gazite po još neugaženom snegu. Žalite sami sebe, dok vaš partner mirno spava u toplom krevetu. Potom, dođe momenat kada želite da prestanete da se osećate kao kurva sa Park Avenije. Tu kreće borba. Borba za mesto u partnerovom krevetu, barem do nekog pristojnog vremena. A ta borba nije laka. Iskidate svaki jebeni nerv kako biste dobili ono što je podrazumevano. A kada dobijete, sve je to tako bittersweet, jer ste se ubili za takvu sitnicu.

Najgora stvar od svega ovoga nije vraćanje u 5 ujutru. Nije ni taj osećaj da ste kurva. Niti čak ta borba. Najgore od svega je ako dozvolite sebi da vas ta osoba toliko emotivno osakati, da svaka sledeća strada zahvaljujući vašim frustracijama.

Osnovno pravilo nakon raskida jeste da sve svoje frustracije stečene tokom veze, izlečite na svojim prijateljima. Da se onako na pun gas ispraznite na njima, jer oni su dužni da budu tu. Nikako ne ležite u tuđi krevet, noseći prtljag sa sobom.

Ceo vikend je jedna velika magla u mojoj glavi. Kao kad sam nadrogiran, pa je sve toliko dobro, raznovrsno, razjebano, pojebano... Na prvi stisak tvoje ruke, kroz celo telo sam osetio elektricitet. Sila jača od Nijagarinih vodopada. Cela ta struja me je toliko obuzela, da je svaka moja reč bila suvišna. I dalje mi se sve vrti po stomaku. Ljubav na prvi  pogled? Smešno? Istinito. Sve u svemu, toliko smo upali u taj neki tornado, da smo se spojili na svakom levelu. Krećem kući. Izbacuješ pitanje:”Hoćeš li neki poseban privezak za ključ od mog stana?”

POSLE JEDNOG JEBENOG VIKENDA! 

Cela poenta jeste da sa pogrešnim ljudima morate da vodite bitku kako bi vam pružili i ono osnovno što ste zaslužili. U celoj toj don kihotovskoj borbi, izgubite samopoštovanje, veru. Kada naiđe vaša prava druga polovina, to osetite. Shvatate da je zapravo ona ključ vaše sreće.

The One

Novi Sad... Srpska Atina ili srpsko Sarajevo? Nije ni bitno, svi smo tu. Grad tolerancije. Oduvek bio. Pitam se koliko srećnih parova je na ovoj teritoriji trenutno? Koliko je onih nesrećnih, koji se ovog momenta svađaju? Na kraju, koliko je onih ljudi koji čeznu za nekim/nečim?

Da li je čežnja ono što karakteriše ljude koji su single? Konstantno čekaju da naiđe neko odgovarajući. Ili pak, čeznu za nekim ko je zauzet. Da li postoji ijedna single osoba koja za sebe može reći da je srećna i potpuna, ili svako od nas teži ka uparivanju, odnosno, pronalaženju svoje druge polovine?

Kada ste godinama u vezi i trpite nečiji bullshit, veoma lako postanete netolerantni na isti. Izluđujuće svađe, ljubomorne scene, ponižavanje, potčinjavanje... Gomila svega. Kada konačno izađete iz takve veze, gadite se i samoj pomisli da ćete ponovo voleti nekog. Da ćete ponovo dati sebe nekom. Posle takvog emotivnog kraha, idete iz vezice u vezicu, sa sex dejta na sex dejt, izlazite, bludničite. Bez emocije. Ono što je najgore, jeste da toga ni sami niste svesni. Niste svesni toga da vam se srce svelo na nivo kamena za pete, da rutinski pronalazite partnere i tako ih menjate. Sve do momenta samospoznaje.

Subota je. Izlazak. U nameri da izgledam što bolje, počinjem da se sređujem hard core. Naravno, dobijem suprotan efekat, i ne ličim ni na šta. No nebitno, izlazim. U klubu ludilo, Sodoma i Gomora, ali i to nije bitno. Odlazim do wc-a i srećem jednog prijatelja. Kreće priča bla bla, šta ima, šta ima i tako te stvari. Ja ga pitam kako mu napreduje “ljubavni život”. Klasično pitanje. Na šta mi odgovori:”Znaš mene, uvek idem srcem, pa se zajebem”. Nasmejah se ironično. Dobih pitanje:”A ti Nemanja? Ti ne veruješ u srce?”. Huh... Prebledeh. U tom momentu svatih ovo što sam gore ispisao. Kamen za pete. Vraćam se za svoj sto, pijem alkohol da vratim boju u lice.

Da li je to pravilo da posle duge, nezdrave veze sebe smatrate oštećenom robom? Da li je to definicija svega, da kad tad u zivotu, izgubite srce i usvojite realnost? Da li samo ja živim u tom svetu?

U mojoj glavi jedan veliki party mix: difuzija, konfuzija, Hirošima, Nagasaki. Pokušavam da se izmirim sa situacijom. Ja bez emocije. Bez sposobnosti da osetim emociju ni prema kome. Nekolicina ljudi je prošla kroz moj život u poslednje vreme. Lako ušla, još lakše izašla. Zašto? Zato što ni prema jednoj od tih osoba nisam osetio ništa osim seksualne privlačnosti. Hormoni. Ja te ljude zovem prolaznici. Prolaznici koji samo prolaze kroz moj život i ne zadržavaju se, jer mesto čuvam za pravu stvar. A da li će se prava stvar ipak pojaviti, nisam mogao da tvrdim, jer koliko vidim emotivno sam nesposoban.

U jednom momentu se pojavljuješ ti, u najlepšoj verziji sebe. Prilaziš, stomak mi igra. Poljubiš me, temperatura me obuzme. Jer to si TI. I koliko mi se čini, uvek ćeš biti TI ono što kod mene izaziva zsa zsa zsu. Čežnja? Jeste, ali meni ne gori pod nogama. Lepo je meni i ovako. A doćiće taj dan kada će i ta PRAVA STVAR biti stavljena na pravo mesto, ono mesto koje čuvam pored sebe. Our day will come. Do tada mi odgovora da me povremeno protreseš, čisto da znam da sam još uvek živ.

Poenta priče je da koliko god da ste “oštećena roba”, uvek se nađe ona jedna osoba koja će da vas popravi. Jeste, zvuči sve ovo pomalo patetično, ali ni sam nisam verovao dok mi se nije dogodilo. Drugi Svetski rat se završio. Beograd uništen do temelja. No, snagom i voljom ljudi Beograd je ponovo izgrađen, lepši nego ikada. Kada su u pitanju veze, svaki loš raskid možete smatrati ratom.

Lepota + Pamet = Sujeta

92% ljudi na planeti kao krajnji životni cilj ima da se zaljubi i “upari”. Taj cilj nas inhibira u mnoštvu drugih, jer se ovaj uvek vodi kao primaran. Da li to i jeste životna svrha? Ljubav, brak, reprodukcija? Da li bi pre svega toga trebalo prvo da se ostvarimo kao ličnosti, sazrimo, upotpunimo, ili sazrevamo tokom zabavljanja sa partnerima? Da li nas svaki bolan raskid, prevara, svađa čine jačim? Ili nas emotivno unakažava i formira frustracije? U kom trenutku je potrebno sebi reći DOSTA!?

Od svoje petnaeste godine se povlačim po nekim vezama. Intelektualno uvek korak ispred svih, a emotivno dva unazad. Zaljubljive prirode, letim za ljubavlju. Uvek je sve pink, cveće cveta, ptice pevaju. Ma ptice zapravo jedu govna. Svaki taj cvrkut ptica predstavlja po jedan ožiljak na meni, izazvan mojom emotivnom glupošću. Uvek nešto fali, niko ne može da mi pruži ono što mi je potrebno. Pogrešni ljudi. Pogrešna mesta. Pogrešno vreme.

Pitam se da li su Adam i Eva postavili pravi primer čovečanstvu? Zapravo, jesu. Samo što se pogrešno tumače. Bog pljunuo u prašinu i stvorio Adama. Od njegovog rebra napravi Evu. Iako su bili jedini ljudi na planeti, voleli su se. “Meant to be”. “Soul mates”. A šta se onda desi? Glupača pojede jabuku. Zabranjeno voće. Prevedeno na jezik 21. veka “Eva se kresnula sa strane”. Sjebala Adama. Samim tim, mi muškarci smo genetski predodređeni da budemo sujetni. Sve zbog jedne ćurke, kojoj je apstinencija strana reč. Biblijski gledano, u svakoj vezi postoji neko ko će da pravi probleme.

Pitanje koje mene muči jeste zašto sam ja uvek Adam?

Današnji Adam i biblijski Adam se veoma razlikuju. Evolucija je učinila svoje. Naime, shvatio je da ljubav nije sve u životu, da mora da se posveti i sebi. Ova konstatacija ne sme da se poredi sa narcisoidnošću. Gledam po sebi. Pošto mi fakultet odlično ide i ne moram da se ubijam samo oko toga, preostaje mi vremena i za brigu o svom izgledu. Dajem svoj maksimum da bih izgledao ovako dobro, spavam u solarijumu, koristim kojekakve kreme i pičke materine. I markirane stvari. Volim brendiranu odeću. That’s my thing, let it go. To nije nešto što radim iz nekog hira, ili da bih bio bolji od drugih. Sve te stvari kupujem sam sebi, tako što se suzdržavam u mnogim drugim stvarima. Ne kupuje mi ni tata, ni sponzor. Svestan sebe, svog izgleda i svojih kvaliteta, samouvereno koračam svetom kog nazivam svojim “crvenim tepihom”.

Desi se momenat kada naiđe Eva. Lepa, negovana, imućna. Počne da jede govna s vama, jer ste je, pre svega, privukli svojim intelektom i nekom svojom energijom. Seksualnošću. Srećni ste, mislite:”Jebote, konačno osoba koja izgleda dobro kao i ja, koja je pametna, ostvarena ličnost”. Onda se pojavi ona jabuka. Ne može Eva bez svoje jebene jabuke. Proradi joj neka sujeta, ozlojeđenost... Ne umem da definišem tu osobinu jer se ne klanjam tom klanu. Pošto ste bili savršen džentlmen prema njoj, nema šta da vam prebaci, pa krene toliko nisko da od Eve nastane Evica, pa potom Evičak. Na kraju nestane, koliko se umanjila u vašim očima. Bez problema vam kaže:”Ti Adame nisi dečko kakav je meni potreban. Ja volim skromne momke. Prizemne. Ne one koje u prvi plan guraju svoju lepotu, kožu, telo i markiranu garderobu jer nemaju nikakav drugi kvalitet da pokažu. Stanija. Soraja.” Preokret. U tom momentu razmišljate da li uopšte treba da objašnjavate. Da opravdavate svoj životni stil nekome ko ima i previše putera na glavi. Ne! To je momenat kada bi trebalo da povučete liniju i kažete sebi:”DOSTA!” Ukoliko nastavite da objašnjavate toj osobi šta ste vi zapravo, umanjujete se zajedno sa njom. Sve ono za šta ste se trudili u životu postaje marginalno, jer ste sebi kao osnovni cilj postavili da budete u vezi po svaku cenu.

Niste vi krivi zbog toga. Krivo je društvo. Šablon po kojem svi funkcionišemo. ALI ono što sam ja naučio iz svih svojih prethodnih veza, jeste da znam kada bi trebalo da kažem:”MARŠ!”

AIDS me up before you go go

Ono čemu većina ljudi tokom života teži, jeste da se duhovno i emotivno produbljuju. Usavršavaju. Postaju pametniji, obrazovaniji. Prepostavljam da je to ugrađeno u DNK svakog čoveka.

 Ono čemu ja težim jeste da se duhovno i emotivno dovedem na nivo plićaka. Površnost. Da postanem gluplji. Sindrom pravne plavuše. Osobe koje su površne, kojima je jedino bitno kako izgledaju, najbolje prolaze u životu. Koračaju kroz svoj životni put ne razmišljajući o tragovima koji ostaju za njima. Samim tim, odišu nekom sigurnošću, samopouzdanjem, pozitivnim stavom. S druge strane, ljudi koji su pametni, produhovljeni, uvek su u problemu. Znate onu boru na čelu? Onu koju ni botoks ne pegla... Bolesno ambiciozni, nikad zadovoljni, bez samopouzdanja. Iako su na veoma visokom položaju (duhovnom), potreba za usavršavanjem ih sputava u uživanju u životu. Takav sam ja. Bio. Otkada sam “preko noći” postao plitak, život mi je mnogo lakši. Ne razmišljam o posledicama, činim ono što mi je volja. Ono što je najbitnije od svega jeste da u svakoj situaciji izgledam toliko dobro, kao da mi je poslednji dan na zemlji. Bez inhibicija, promiskuitetan, valjam se u mulju sa ostalim smrtnicima, iako dobro znam da tu ne pripadam.

Šta se dešava onda kada vam se sve to obije o glavu? Kada te posledice, na koje niste računali, vas sustignu? Kada dodjete u toliko beznadežnu situaciju, da ne vidite nijednu svetlu tačku? Kada znate da ste sami sve to izazvali, jer ste verovali u pogrešne stvari, pogrešne ljude, imali pogrešan stav?

Naime, pre tri dana sam otkrio lanac HIV-a, koji vodi direktno do mene. Veoma kratak lanac. Treća karika. U momentu kada sam to saznao, čitav “Barbie and Ken world” se pretvorio u Sodomu i Gomoru. Ne spavam. Razmišljam šta ću i kako ću.

Koliko ljudi, u ovom momentu, živi sa HIV-om? Kako je taj virus uopšte došao do njih? Kako je taj virus uopšte došao do mene? Nikad nemojte da se vodite onim “ma neće grom u koprive”. Naprotiv, grom ne bira gde će udariti. Kakav je to čovek koji može da legne sa nekim, a ne kaže da ima sidu? Kako spava noću, znajući da je upravo uništio nečiji život, zarad nekoliko minuta seksualnog užitka? Obuzima me bes i dok kucam sad ovo. Jel u pitanju pakost? Osveta? Možda se vodi time da je i njega neko sjebao, pa će on sada isto tako da sjebe nekog. Ne razumem...

Utorak, 7 ujutru. Ulazim u higijenski zavod. Odlazim u tzv. malu sobu, da bih dobio uput da se testiram na HIV. Mrtvački znoj me obliva. Noge se tresu. Dajem krv, delujem pribrano, a u meni se ceo svet ruši. Rezultati u petak. Osećam da nemam ništa, ali opet crv radi.

Da li je moguće da me je moj životni stil doveo do ovoga? Uverenje da je bolje biti plitak i ići kroz život kao muva bez glave? Razmišljam ŠTA AKO?

Šta ako je imam? Trećina populacije živi sa AIDS-om. Kako uspevaju? Poznavajući sebe, prvo što bih uradio je osveta. Osvetio bih se svakoj kariki iz tog lanca. Iako oni već žive u sopstvenom paklu, jer su bolesni, morao bih da ih dokrajčim. Objektivno gledano, to su pakosni ljudi koji su te s namerom zarazili. A kada bi se ta osveta završila, nastao bi moj pakao. Narednih deset godina ne bih imao simptome, a posle toga bi smrt polako kretala. Kako ustati i reći:”Svete, ja imam sidu”?

Kada se dese takve stvari u životu, počneš da posmatraš stvari iz potpuno drugačijeg ugla. Prekretnica. Gledaš svrhu života. Uvek sam se vodio onim “you’re nobody until somebody loves you”. Greška. Velika greška Nemanja. Zapravo, ti si niko ako ne ostaviš nikakvog traga u svom životu. Ako ne postigneš ništa, ne ostvariš sebe, izboriš se za neki cilj... Toliko stvari za izboriti se, a toliko malo vremena za realizaciju.

Šta ako je nemam? Ako je nemam, kao što mislim da je stvarno, moja odluka je da budem pametniji. Hahah. Smešno. No, odlučio sam se za neke radikalne mere u svom životu. Batalim mulj, planktone, pacove iz okruženja. Posvećujem se onome što je bitno. Da ostvarim sebe. Da završim ovaj fakultet, a ne da me sad na kraju studiranja, sjebe neki šljam sa HIV-om. A posle toga, da postanem zvezda. Ostavim trag. Što se emotivno tiče, postoji jedna osoba, koju sam nekoliko puta spomenuo u prethodnim kolumnama. To je jedina osoba na celom svetu, pored koje ja sijam. Pored koje se osećam srećno, ispunjeno. Pored koje sam ja JA. Osoba s kojom sam sad u prijateljskim osobama. Onog momenta, kada budem sebe ostvario poslovno, tada ću da je oženim. Nadam se da će tada nastupiti moj happy end. Ukoliko moj end nije za nekoliko godina, zahvaljujući novonastalim okolnostima.

Ono što sve vreme pokušavam da provučem između redova je to da nikome na ovom svetu ne možete verovati. Čak ni sami sebi. Ne solim nikome pamet. U svakom slučaju, ma koliko da ste napaljeni, nekad je bolje apstinirati, ili izdrkati na pornić, nego stupiti u sex sa nepoznatom osobom, i sjebati se do kraja života. Ubrzanog kraja života.

Jednu monogamiju sa ledom, molim!

Neki osnovni šablon, kojem smo svi učeni, jeste da kada si sa jednom osobom, onda si samo sa njom. O poligamiji pričamo samo kada su tema Stari Grci. Zadesi se i poneki Aleksandar Makedonski. Svi se vodimo time da nam je u vezi najbitnija monogamija, odnosno vernost. Prevaru nikada ne bismo oprostili. Koliko puta ste samo čuli ono:”Ubio bih je kada bi me prevario/la”? Milion. Previše se pažnje u vezi obraća na samu tu ideju vernosti. Kao da je to jedina bitna stvar. Ono što sam zaključio jeste da fizička prevara, odnosno čist seks, nije najgora stvar. Najgora  stvar je ona emotivna. Emotivna prevara. Samim tim, nemojte više da se krijete iza apstinencije jer emotivno kurvanje pobija fizičku vernost.

Već duže vreme sam single. Na svakakve ponude sam naišao. Ono što je zanimljivo jeste da su većinom sve te ponude bile od osoba koje su u vezi. Svaki put kada mi je neko ponudio takvo nešto, kroz glavu su mi prošla dva pitanja.

Zašto niko neće sa mnom u vezu, nego me svi hoće kao svoju kurvu?

Kada je monogamija zastarela i jesam li ja poslednji dinosaurus koji bi trebalo da evoulira?

Poligamija je u trendu ove sezone. Takoreći “must have”. Nije mi bilo jasno kako to sve funkcioniše, jer sam old fashion.

Postoje dve vrste poligamije u vezi.

Prva i osnovna, nama svima poznata, jeste tipična prevara. Čin kojim oskrnavimo sebe, svoju auru. Zašto oskrnavimo? Zato što nikad se nije desilo da prevarimo sa nekim boljim. Uvek sa nekim šljamom. A ako naidje neko bolji, nećeš varati sa njim, već ćeš sa njim i otići zauvek. Grozan je osećaj kada se vraćaš kući sa tog “seksa”. Stojiš na raskrsnici u pet ujutru, kao poslednja kurva, hvataš taksi. Šminka razmazana, kosa čupava, odeća izgužvana. Imaš osećaj da te svi gledaju i da svi znaju šta si uradio. Jebena savest. Ne znam ima li jadnijeg osećaja kada se sutradan vidiš sa svojim partnerom... Lažno se smeješ, prikrivaš krivicu. Iako nosiš Chanel, na etiketi ti piše Made in China. Totalni fejk.

Druga vrsta poligamije, meni potpuno nepoznata, je otvorena veza. Sistem u kojem partneri imaju slobodu da rade šta hoće, dok god ne uključuju emocije. Razmišljam, da li je ta ideja debilna ili genijalna? Obično se ti ljudi vode mišlju da jedino tako veza može da uspe, jer su iskreni i ne suzdržavaju se ni u čemu. Imaju seks sa svakim ko im se svidi, a na kraju dana se uvek vrate svome partneru za koga su emotivno vezani. Da li je monogamija ipak precenjena stvar? Sebičan čin kojim sputavamo partnera u njegovim željama?

Pre nekoliko dana dopisivao sam se sa osobom koja je u vezi dugoj dvanaest godina. U jednom momentu me pita da li mi se svidja. Kažem da neću da se izjašnjavam jer je u vezi. Dobijam odgovor:”Jesam u dvanaestogodišnjoj vezi, ali mi je dozvoljeno da se seksualno usavršavam ukoliko mi se neko svidi i bude hemije”. Na moje pitanje zbog čega je to tako, ne dobih odgovor.

Zakačiću se za hemiju. Zamislite da se s nekim sa strane i dogodi ta hemija. Šta će se dalje odvijati? Prepustiću vama da zaključite, a ja ću i dalje da se pridržavam monogamije ili poligamije vrste jedan.

Jutro posle dodira

Kada se nađete u novoj vezi, teško je kontrolisati situaciju. Barem meni. Ja imam tu neku svoju rutinu, koju primenim svaki put kada uđem u novu vezu. Na početku se pretvaram da sam med i mleko, volim iste stvari kao i ti, povlađujem ti u svemu, sve dok se ne zaljubiš. A kada se zaljubiš, izmaknem ti tepih pod nogama i preuzimam volan. Oduvek je bilo tako. Uvek sam se nalazio u vezama u kojima sam bio prisiljen da igram igrice, da ne bih bio potlačen. Šablon.

Kakvi su naši šabloni ponašanja u vezi i kada maske padaju?

Imam jednu drugaricu koja je u vezi već nekoliko godina s jednim dečkom. Devojka nije pristalica igara. Ide u sve otvorenim srcem i iskreno. Međutim, naišla je na čoveka koji je umeo to da zloupotrebi. Uvek zna šta ona misli i oseća, nema mistike, sve je jasno. Tačno zna kako bi trebalo da se ponaša s njom. Ne, ovo nije rečeno u pozitivnom smislu. Iskorišćava je na najrazličitije načine. Posle razgovora sa mnom, pokušala je da promeni situaciju. Da izađe iz svog šablona divne, iskrene devojke i postane đon. No, kako i sama Ceca kaže “Kada jednom budeš nežan kasno je da budeš grub”. Vratila se u svoj šablon, svoju ljušturu, jer je velika umetnost promeniti višegodišnju rutinu. Linija manjeg otpora. Povinovati se.

Nasuprot njenom, moj šablon je istančan. Uvek proračunat, znam šta mislim, radim, govorim. Sve to poučen iskustvom. Kada ste u vezi s nekim ko ima veliki ego, cela veza se pretvori u borbu za prevlast. Diktatura. Međutim, vremenom vam se sve to smuči. Odlučim da promenim svoj šablon i da i ja uđem u nešto otvoren, jer mislim da sam naišao na osobu koja će to ceniti. Zaljubim se veoma lako u tu osobu, i dopustim sebi da to i pokažem.

Svestan da mi to i nije bila baš najpametnija stvar, razmišljam šta činiti dalje. Što sam više razmišljao, sve sam više tonuo u ljubavnu i seksualnu maglu, gubio se u njoj.

Da li je to pravilo da na početku veze jedno je uvek zaljubljeno kuče, a drugo drži povodac?

Kako zameniti uloge?

Kako umiriti leptiriće u stomaku i vratiti se u normalu?

Kao što smo kroz ranije kolumne uvideli, uvek se odlučujem na radikalne mere. Prevara. Sex with someone else. Već nekoliko meseci držim jedan sex dejt na polici. Otkad sam ušao u vezu, potpuno sam i zaboravio na to. Međutim, kao od boga znak, sex dejt mi šalje poruku u subotu. Zove me da dođem. Šok terapija. Odlazim na taj sastanak i izgledam odlično. Osećam se odlično. A znam... Znam da će me savest ubiti na povratku do kuće. Da ću proklinjati sebe što sam prekršio jedino obećanje koje sam ti dao, a to je vernost. No ipak, ne odustajem, jer u tim momentima čovek ne razmišlja mozgom već genitalijama. Dejt je trajao od 22h do 5h ujutru. Sve je prošlo korektno, što se tiče samog sudara. Krećem kući. Izlazim iz stana i čekam... Čekam da me obuzme krivica. Da zaplačem čim uđem u lift. Da pognute glave sednem u taxi i gledam u pod sve do kuće. Da ti pošaljem neku slatku poruku, jer savest tako nalaže. Međutim NIŠTA! Ni trunka griže savesti. Kao da sam uradio najprirodniju stvar. Povrh svega, eksperiment je uspeo. Kako bih smanjio svoju opsednutost tobom, kresnuo sam se sa osobom koja mi je odvratila pažnju.

Jutro. Jutro posle dodira. Šalješ mi poruku. Osećam se jadno, ali u svakom slučaju ponovo sam u sedlu i imam kontrolu. Ne nad tobom. Nad sobom. Opet sam u svom šablonu. Kontrolisanje sebe i svojih emocija, kako ne bih bio povređen, jer kada te jednom neko onako pošteno sjebe, posle si veoma oprezan.

Awful truth

Koliko smo zaista materijalisti, generalno, u životu? Koliko nam je bitno da smo skupo obučeni, da vozimo dobar auto, stan u centru grada, koža, klima? Koliko nam je bitan socijalni status ljudi s kojima se družimo?

Kada su u pitanju veze, koliko nam je bitan finansijski aspekat?

Kao neko ko je odrastao u nenormalnoj porodici, od malena sam bio prinuđen da se sam snalazim za novac. Moja porodica je dosta imućna, no posredi su druge stvari. Naime, otkad je otac prevario mamu, sve se promenilo. Ona od tada nije baš najčistija u glavi i nije u stanju da brine o nama (deci), dok on ulaže sav novac u sebe i u svoj auto, švalerku, kurac, palac, ko će ga znati... Decu ne gledaju. S druge strane, ja sam neko ko uvek ima para kod sebe, ko ume da se snađe za novac na najrazličitije načine. Uvek u dugovima do guše, pa isplivam, pa odem u plus, pa se vratim, i tako u krug. Sve u svemu, funkcionišem. Kao mlađem, nikada mi nije bilo bitno da li osobe iz mog društva ili pak osoba s kojom sam u vezi imaju novca. U neku ruku to i jeste lična stvar pojedinca. Kada dođeš u određene godine, ti ljudi počinju negativno da utiču na tebe. Sada se neću baviti društvom, već pojedincem, odnosno osobom s kojom ste u vezi.

Zamislite situaciju. Vi ste student koga roditelji ne jebu pet posto. U vezi ste sa osobom koja je deset godina starija od vas, i zaposlena je. Iako oskudno živi, vrlo loše zarađuje, ne ume s novcem, vama to ne predstavlja problem, jer ko uopšte i gleda na te stvari kada ulazi u vezu?! Dakle, u vezi ste sa siromašnom osobom i vodite se onom glupošću da je samo ljubav bitna. Lepo vam je u početku, kupuje vas ljubavlju, pažnjom. Voli vas onako kako vas niko ranije nije voleo. Zapravo, u celoj toj priči, vi ni ne volite tu osobu, već volite način na koji ona vas voli. Zbog čega tako surovo? Objasniću. Izlazite na piće. Vi plaćate. Odete na večeru. Vi plaćate. Nova godina. Samo vi kupite poklon. Godišnjica. Vi plaćate večeru. Opet izlazak. Vi plaćate taksi. Vi kao student iz raspadnute porodice, finansirate zaposlenu osobu i celu tu vezu, samo zato jer vam se svidja način na koji vas voli. A onda, kada dodje do momenta, da veza isisa i poslednji dinar iz novčanika, nadate se da će vaš partner barem jednom vas počastiti, makar običnim odlaskom na kafu. Paf! Razočarenje. To veče presedite kod kuće. Nekoliko sličnih situacija kasnije, shvatate da ukoliko vi nešto ne obezbedite, nećete ništa ni imati u toj vezi.

Kada vam se sve smuči, završavate tu vezu. Vodite se stavom da više nikad nećete da se zabavljate sa sirotinjom. Surovo. 

Malogradjanski. 

Odvratno. 

Ali ispravno.

U toj priči vi ne ispadate sponzoruša. Sponzoruša je neko ko je s nekim isključivo zbog novca i kako bi joj partner kupovao sve živo. Jednostavno, vi ne želite više da budete finansijer u jednoj vezi i da vas neko konstantno vuče u minus. 

Ona grozna istina i pouka svega jeste da veza u kojoj postoje velike socijalne razlike izmedju partnera je osudjena na propast, osim ako niste debil kome to ne smeta. A ako jeste, onda i treba da vam isisaju i poslednju naznaku dinara iz novčanika, jer jedino ćete se tako naučiti pameti. 

Samospoznaja

Zaista previše vremena za razmišljanje imam u poslednje vreme. Možda zato što si ti na drugom kontinentu, a ja te verno čekam. Ne znam. Sve u svemu, izanalizirao sam svoj život. Shvatio sam da sam zahvaljujući krugovima u kojima se krećem, postao jako površan, plitak. Da jedina stvar koja mi je bitna je da dobro izgledam, da sam lepo obucen, markirano, da su mi frizura i šminka savršeni. Onda motam svoj život u nazad i ono što uviđam jeste da nikada ranije nisam bio takav. Bio sam vedar, nasmejan, jednostavan, opušten, uvek spreman na akciju... Ništa mi nije bilo problem. Sada, druga priča. Snob koji nosi ogledalo sa sobom, pazi kako i s kim razgovara, kako i gde sedi, kako se smeje, nikad ne plače.

Da li je evolucija ono što od “klinca napravi princa za kajanje”? Da li je krivo društvo? Da li si ti sam kriv? Na kraju, da li je to ono što bi svako od nas trebalo da postane u ovo novo doba?

Pretpostavljam da su se mnogi od nas našli u situaciji kada ne mogu da prepoznaju sami sebe. Kada ih muči to što im je koža postala tesna. Šta uraditi u takvim situacijama?

Odlučujem se na radikalne mere. Ono što će me spustiti na zemlju jeste odlazak među polusvet i mešanje s njima. A gde se najviše skuplja rulja? Na najlon pijaci.

Subota je ujutru. Sedam u kola i odlazim na najlon. Gužva, ogromna gužva. Sve moj do mojega. Sedam u kafanu na ćošku da popijem kafu i psihički se pripremim za haos. Prilazi debela konobarica bez zuba. Mislim da me je njen osmeh razbudio vise nego sama kafa. Ulazim na pijacu i guranje počinje. Gomila iskompleksiranih ženturača koje su došle u nadi da će kupiti fejk Luj Viton. Guraju se ne bi li prve uhvatile najbolju robu. Posmatram ih sve pomalo uplašeno, jer vrlo je moguće da će me skinuti do gole kože i uzeti odeću. Oko mene leluja smrad pljeskavica i jeftinih cigara, a sa strane hrpe polovne odeće po podu, koja se prodaje po 50 dinara po komadu. Buka, jaka buka. Odlučim da progutam svoj ponos i gađenje i da se spustim medju babe i rondam po onoj polovnoj odeći. Kontam, to će mi biti taj šok koji će me vratiti u moje prvobitno stanje. Ono što me je zadivilo jeste taj njujorški stil kupovine. Babe se laktaju, otimaju, pljuju, tuku, šamaraju. I ajde, stopim se ja tu s ruljom i rondam, rondam. U jednom krucijalnom momentu uhvatim se za usrane dečije gaće i neki peškir koji liči na običnu spermušu. Želudačna kiselina mi pojede i ono malo želuca što je ostalo. Napuštam teren.

Bio je ovo eksperiment koji je pošao naopako. Štaviše, još jače me učaurio u snobizam. No, ne odustajem. Razmišljam, možda bi me koja suza otkravila. Odlazim kod kozmetičarke (starija žena), s kojom povremeno popijem i kafu.

Njena priča počinje. Njena ćerka se devedesetih bavila modelingom. A ono što je u uskoj korelaciji sa tim jeste droga. Bila je na heroinu neko vreme. Slušam načine na koje ju je njena majka odvlačila i spasavala od svega toga. Povlačila se po policiji, pratila narkomane, slala ćerku na Kipar da se očisti. Sredi se ona na tom Kipru, ali svaki put kad se vrati u Srbiju, vrati se i drogi. Začarani krug. Sve vreme joj suze idu dok mi priča. Posle duge borbe, spasi je od droge. Nakon izvesnog vremena, manekenka se navuče na alkohol. Oslabi joj srce. Paf! Operacija srca. Kako bi se malo vratila u normalu, spanđa se sa oženjenim muškarcem i rodu mu dete. Muškarac napušta svoju ženu i ćerku i dolazi da živi sa manekenkom i njenom majkom. I sve je kul nekoliko godina. Međutim, manekenka nije uspela da se liši alkohola i nastaju opet problemi. Reoperacija srca. Njen nevenčani suprug se uplaši za svoje dupe i traži svojoj tašti da prepiše njenu kuću na njega, da ukoliko manekenka ne preživi reoperaciju, on ostane obezbeđen. Za to vreme ugura je u ogromne dugove, pravi sranja porodici. Tašta, moja kozmetičarka, ih istera napolje. Oni odlaze na stan. I već mesecima ne daju joj da vidi svog unuka, kojeg je othranila. Žena se guši u suzama. Psuje. Udara nameštaj. Ja hladnokrvno sedim naspram nje i posmatram. U meni ništa. Neko sažaljenje, koje je prilično površinsko.

Još jedan neuspeli eksperiment. Dolazim kući, vidno utučen. Ne zbog njene priče. Zbog mene samog. Da li ću se ikad ponovo iskreno nasmejati? Da li cu ikad ponovo iskreno zaplakati? Da li ću ikad ponovo sedeti na klupi u parku i piti pivo iz limenke?

Stiže mi poruka. Prva poruka od kad si u Americi. Taj osećaj zaista ne mogu da opišem. Sve izmešano. Bes što sada nisi ovde. Radost što mi šalješ poruku i misliš na mene. Smejem se, srećan. Raznežim se, suza mi kreće.

Sve mi postaje jasno. Toliko sam se učaurio u svojoj prošloj vezi, da sam zaboravio kakav je osećaj kad neko misli na tebe, kad ti posvećuje pažnju, kad izazove u tebi taj neki neopisiv osećaj. Osećam kako odbacujem tu ljušturu sa sebe i ponovo se osecam kao JA. Stari ja. Stari ja plus markirana garderoba, jer nekih adikcija je vrlo teško rešiti se.

Pouka je da nikad ne dozvolite drugim ljudima od vas naprave nešto što niste. Ako sedite u društvu snobova, ne morate da se priklanjate tom klanu. Zapalite marihuanu. Ako ste medju polusvetom, nemojte da se laktate s babama. Žalite ih. Ako ste u novoj vezi, odbacite sve ono što ste naučili u prošloj, jer jedini način da nešto bude lepo i funkcionalno jeste otvoreno srce.

I live for the applause

Kada živiš određenim životnim stilom, veoma je teško promeniti ga. Pogotovo kada ne želiš da ga promeniš, koliko god te to koštalo. Nađeš se u situaciji kada ljudima smetaju tvoji lik i delo. Osuđuju te, prekorevaju, gledaju ispod oka, komentarišu kada prolaziš. Postoji jedna istina koju smrtnici nisu sposobni da razumeju. 

Odličan je osećaj leteti visoko jer sve vreme sereš po planktonima na zemlji.

U prošloj kolumni pisao sam da se pojavila nova osoba u mom životu, s kojom sam tada još uvek bio u fazi dopisivanja. Vreme je prolazilo, dopisivanje se prolongiralo, a do samog konkretizovanja odnosa nije bilo moguće doći, jer ta osoba za nekoliko dana odlazi u Njujork na mesec dana.

Nije li ironično da svaki put kada naidjete na savršenu osobu, Bog mora da umeša prste i sve upropasti?

Subota je. Vidno potišten što mi predstoji mesec dana čekanja, pokušavam da smislim način kako bih se oraspoložio. Da, bila mi je potrebna pažnja, da neko “balavi” na mene. Zovem drugaricu i dogovaramo se da izadjemo.

U meni preovladava želja za dominacijom. Hvata me histerija. Šta obući? Hm, sa klasikom ne možeš pogrešiti. Oblačim Levi’s jeans i naravno gornjak ukrašen zlatnim nitnama. Ispod gornjaka bela majica na V izrez sa, takođe, zlatnim detaljima. Pola kile pudera, bočica parfema i spreman sam. Jebem kevu.

Ulazim u klub, Nevena me drži pod ruku. Sve oči su uprte u mene, a ja ih gledam kao da su govna. Ne znam, skontao sam da ih to valjda i pali?! Veče je teklo odlično, zapravo toliko ljudi me je startovalo da sam napunio baterije za sat vremena i otišao kući. Iz cele ove agonije i moje bolesti za pažnjom i aplauzom, proizilazi jedna dobra stvar. Jedan friend request na fejsbuku. Osoba iz kluba. Jedina osoba koja je ličila na nešto. U ovom slučaju to nije baš nešto čime bih se ja zadovoljio, ali ono, hvata me na pažnju. Tako u jednom momentu se nađem u situaciji da imam dve osobe u svom životu, a zapravo nemam nijednu. Kako bih razgraničio, osobu koja putuje u Njujork ću u kolumni zvati Vrh, dok ću osobu iz kluba zvati Prosek.

Nekoliko dana sam se uporedo dopsivao sa dve ličnosti. Čak sam počeo Vrha da kuliram, jer mi Prosek posvećuje više pažnje. Ne znam, da li je to definicija da čim nekome daš hladan tuš, ta osoba odmah počne da ti se javlja? Tako je bilo i sa samim Vrhom.

Dok mi Prosek već izjavljuje ljubav, Vrh me zove na sastanak pre nego što zapali za Ameriku. Naravno, pristajem.

Petak je. Uveče dejt. Ceo dan čitava ludnica. Šta obući i oboriti Vrh? Igra reči je slučajna. Opet se odlučujem za klasiku. Sako, košulja, i farmerice toliko uske da sam se sav oslikao u njima. U Nublu živa svirka. Sedim i čekam da se pojavi Vrh. Očekujem sve najbolje. Vrh se pojavljuje. Na prvi pogled menjam naziv. Vrh postaje Brežuljak. Sedi tako Brežuljak naspram mene, posmatra me kao da sam niža rasa. Nije li divan osećaj kad ti se sve tako lepo vrati u životu? Davajući svom životu ironičnu notu, sedim i jedem govna.  Gledamo se, poneki dodir, šapat, miris... Ništa. Nijedan jebeni leptirić u mom stomaku nije poleteo. Da ironija bude veća, u kafiću se pojavljuje Prosek. A kako svaki prosek ne poznaje diskreciju, javno mi izljubomoriše. Složim priču da se okupljam sa starim prijateljima bla bla. Klasika. Naravno, ne poveruje mi, već ode za šank, napije se, i tužno me posmatra celu noć iz ugla. Pravim se da ne vidim, jer realno, kad si u društvu makar i Brežuljka, ko još normalan vidi Prosek?

Za to vreme Brežuljak ubija u pojam. Sastanak se pretvorio u noćnu moru. Hoću kući. Hoću mojoj kući, da se okupam i sperem ovaj dejt sa sebe. Sve je i bilo nekako podnošljivo dok nisam naišao na osudu. Kako sam ja diva, neljubazan prema osoblju, previše opterećen svojim izgledom i lepotom. U to vreme dolazi moja sestra u klub i seda za sto. Ja i dalje zatečen. U znak protesta, uzimam vlažnu maramicu i skidam puder sa lica, na sred kafića. Bacam vlažnu maramicu na Brežuljka s rečima: “Vidiš, jebeno odlično izgledam i bez šminke”. Pogleda me ispod oka. To me još više iznervira. Prekidam dejt i odlazim kući.

Ono što mi se dešavalo na putu do kuće, bilo je krajnje traumatično. Jedan loš dejt doveo je do toga da opet preispitujem svoju ličnost. Da li ja stvarno letim toliko visoko? Da li sam se precenio? Da li moj snobizam tera ljude od mene? Da li sam se loše obukao? Ne, ne, to nije moguće. Možda ovo pre toga, ali moj smisao za modu ne. U tom momentu stiže mi poruka od Proseka, u kojoj mi se izvinjava za celu situaciju. Setih se one svoje rečenice “treba mi neko ko će da voli divu u meni, a ne da je osuđuje”. Odjednom se ni Prosek ne čini toliko lošim.

I sve je super. Bla bla. Ceo dan sam proveo u bla bla. Mrzeći nekadašnjeg Vrha, jučerašnjeg Brežuljka, a današnje Ravnice. Međutim, šalje mi poruku i govori kako je veče bilo sjajno.

I jebem mu mater, Ravnica ponovo postaje Vrh.

Šta reći, osim da nisam normalan. Ako je iko išta ovde skontao i povezao, svaka čast, voleo bih i da meni objasni. Emotivno glup. Lep, ali emotivno glup. Do sledećeg čitanja!

Nothing sweet about me

Svašta sam čuo o sebi u poslednje vreme. Čuo sam kako sam ja nadobudan, isfoliran, pun sebe, sve gledam s visine, arogantan itd. Kako mi niko nije dovoljno dobar, kako mislim da sam bolji od svih. Pretpostavljam da bi sad trebalo da vas demantujem. To se neće desiti. Neće, jer ste u pravu. Ja jesam sve od navedenog. Ali smrtnici, pre nego što počnete da serete o meni, pogledajte sebe u ogledalu, zatim pogledajte mene, i videćete da to sve mogu da potkrepim.

Sve te priče proizilaze iz nedavnih događaja sa nevažnim

ljudima velikih usta. Naime, svaka ta “velika usta” koja su bila odbijena s moje strane, krenula su da seru okolo kako bi mi, valjda, napakostili. Ne znam pravi razlog jer ne razmišljam kao plankton. Mnogo ljudi me je startovalo poslednjih meseci. Pokušavali da me osvoje, a ja glumio tvrđavu. Zašto je to tako? Odgovor je prilično jednostavan. Ja se ne zadovoljavam svakim random-om koji mi udeli kompliment. Dnevno mi je stizalo milion poruka, gde odgovorim na svaku tridesetu, kratko i jasno, otresito. Nije to meni davalo nikakav osećeaj zadovoljstva i slično, već jednostavno nisam se opterećivao time. No, ne bi postojala izreka “život je kučka” da život stvarno nije kučka.

Šta se desi kada se uloge okrenu? Kada ja, pun sebe, počnem da trčim za nekim ko mene ne jebe ni pet posto? Ja to zovem smak sveta.

Ima već pola godine kako sam prekinuo svoju dugogodišnju vezu. Iako sam te mrzeo neko vreme, uspeli smo da ostanemo u korektnom odnosu. Nije mi bilo jasno kako se ti tako lako bacaš u promet i nalaziš sebi ljude i dejtove. Kako to da ja za ovih pola godine nisam bio ni sa kim, a ti ih menjaš konstantno. Na kraju shvatim: ti se zadovoljavaš dnom i plivaš u tom mulju jer, na kraju krajeva, ti i pripadaš tamo. Ja nisam ni sa kim, jer ne mogu da nađem nekog ko može da stane rame uz rame sa mnom. Sve do pre neki dan.

Da li je to definicija veze, da kad raskinete, jedno uvek ode na dno a drugo na vrh?

Nebitno na koji način, naletim na fejsbuku na jednu osobu, za koju pouzdano znam da može da stoji na ravnom sa mnom. Prošaram kroz slike, oduševim se. Počnemo da se dopisujemo, oduševim se još više. Sve je super, ja sam sav hahahah ti si skroz hehehe, i sve je tako bla bla bla. Stisnem zube i pitam te da idemo na dejt, na šta i pristaneš. Dozvolim sebi da odlepim za osobom koju ni ne poznajem. Međutim, kroz dalje dopisivanje, stižu mi sve hladnije i hladnije poruke, odgovori mi na svaku drugu poruku. Sve mi se tako lepo vrati što sam ja radio ovim poltronima prethodnih nekoliko meseci. Sad bih ubio da budem s tobom, samo sto postoji jedna velika razlika između Nemanje i ostalih. Nemanja ima ponos i zna kad da stane, jer je svestan šta je zapravo ljubav.

Ljubav je samo san, iluzorno obnavljanje prošlosti, konstruisano da bude realno u sadašnjosti, i predodređeno da bude razočarenje u budućnosti. Taj sistem iscrpljuje čovekove životne sokove, otruje mu dušu, slabi je i zaplaši, a posle tu moralno usahlu mumiju i skoro ludog čoveka pokazuju kao primer pokajanja. Pokajanja i sramote od samog sebe, jer je dozvolio sebi da se zaljubi.

I'm addicted to you

Kada su u pitanju bolesti zavisnosti, kažu da je najlakše rešiti se svoje zavisnosti, tako što ćete preći na neku drugu. Na primer, ako ste zavisnik od alkohola, to prestajete da budete tako što, recimo, postanete zavisnik od seksa, droge, kocke... Isto tako, kada vas boli ruka, udarite se u nogu, i sav bol se prebacuje tamo, ruku više ni ne osetite da boli.

Kada je u pitanju slomljeno srce, da li je moguće prebaciti svoju ljubav na nekog drugog, ili u drugom slučaju, da li ako se udariš u glavu, srce prestaje da boli?

Totalno zavisan od svoje prošle veze, ne znam gde udaram. Sve vreme razmišljam gde si, s kim si, šta radiš... Spuštam se nisko, kako bih izvukao neke informacije od tebe, kako bih saznao da li mi je već pronadjena zamena. Previše loših stvari mi za to vreme prirediš, povrediš me do zla boga. I to nije tvoja krivica. Moja je, jer sam ti to dopustio. Eto toliko, dobijaš jedan mali pasus u ovoj kolumni, jer više ni ne zaslužuješ, i ovo je moje poslednje pisanje o tebi.

Svestan toga da sam zavisnik, odlučio sam da uradim nešto radikalno. Naime, prisetim se te ideje o prelasku sa jedne zavisnosti na drugu. Sećam se koliki je opijum bila jedna osoba iz moje, ne tako daleke, prošlosti, i koliko snage mi je bilo potrebno da se kontrolišem da se ne bih zaljubio u nju. Odlučim da se vidimo i da povratim tu hemiju u sebi. Dogovorimo se da se vidimo na istom mestu na kojem smo otišli na naš prvi dejt, ne bi li se oživela ta neka hemija u meni. Moja ideja, naravno. Pokupi me kolima ispred kuće i krenusmo tamo. Na moje veliko iznenađenje, uopšte nije bilo potrebno da stignemo na to mesto, da bi mi proradila hemija. Desilo se istog momenta kako sam seo u auto. Ćutim, gledam pravo, i pijem vino kao da je voda, nadajući se da ću ubiti barem deo leptirića u stomaku, jer sam na kraju krajeva, ipak želeo da cela ova stvar bude platonska. Čak mi nije bilo potrebno ni da osetim hemiju s tvoje strane, dovoljno mi je bilo da sedim i da te gledam, i da totalno zaboravim na retarda iz prošle veze. Slatko.

Na putu do tog mesta, sekund je bio dovoljan da nas udari drugi auto. Kreten koji je jurio, koliko je moguće. Presekao mi se stomak. Ne zato što bih ja mogao tu da poginem. Sasvim suprotno. Auto bi udario direktno u tvoju stranu i u tebe, a ja sam te kurate sreće da bih preživeo i ostao da kukam za tobom ceo život. Jeste crno, slažem se, ali to je ono što je prošlo kroz moju glavu u tom momentu. Kako se ništa nije desilo, uhvatim sebe u toj misli i razmišljam da li je moguće da sam upravo stavio tuđi život ispred svog? Da li je moguće da mi je do nekog toliko stalo? I šta to sve uopšte znači?

Stigli smo, parkirali se, ja i dalje ćutim, završavam onu flašu vina. Po cenu toga da ću ispasti očajan, poverim ti se, i kažem ti iskreno sve.  Naišao sam na veliko razumevanje, što mi je pre svega bilo potrebno u tom momentu. I cela ta platonska stvar je bila super, sve do jednog momenta. Momenta kada sam shvatio da mi je potreban zagrljaj, i isto ti zatražio. Bio je to zaista dug zagrljaj, dovoljno dug da su mi utrnle i ruke i noge i mozak...

Dovoziš me kući. Zagrlim te još jednom, da se pozdravimo. I sve je super. Prebacim na komp slike od te večeri. Gledam slike i gledam sebe na njima. Gledam kako sijam. I tada shvatim da mi se desilo ono što mi se svaki put desi kad se prvi put vidim s tobom posle nekog vremena. Zaljubim se. I svaki put se zaljubim, ma koliko se trudio da to se ne desi. Postoji tu jedna moja tehnika, kojom sam se uvek koristio u tim situacijama s tobom. Bilo mi je dovoljno dva puta da se vidimo, i da budemo zajedno, čisto da dobijem malo tebe, da imam malo tebe. I ta zaljubljenost prođe, kao magijom, jer smo mi pre svega dobri prijatelji.

A sada... Sada kada sam zasrao sve, bio sa osobom iz tvog najužeg kruga prijatelja, sada nastaje problem. Moj problem. Samo moj. Problem je što znam da me ta zaljubljenost neće proći sama od sebe, već bih morao da se poslužim starom tehnikom. A to se čini nemogućim. U svakom slučaju, moj prvobitni plan je uspeo. S jedne droge sam prešao na drugu. Mnogo jaču drogu.

Next Ex

Stojim pred ogledalom. Skroz nag. Gledam se. Zumiram svaki deo svoga tela, lica, kose. Sve je savršeno. Sve na svom mestu. A tek kad se dobro obučem, onda sam još bolji. Stoga, kako, zašto? Odakle ideja takvim gaborima da mogu da me startuju? Logična stvar je da ćeš pre nego što priđeš nekom, da se pogledaš u ogledalo. Nisam ja sad nešto posebno nabeđen ili šta već, ali jebem mu mater, imam i u glavi i u nogama. Full package. I onda mi priđe neka nakaza bez ikakve socijalne inteligencije, i pita me da se poljubimo. To je samo jedan od primera. Kažu da je narcis bio toliko zaljubljen u svoj lik da se na kraju i udavio u njemu. Pa radije bih se udavio u sopstvenoj lepoti, nego živeo dug život u tuđoj ružnoći.

First date.  Spremam se. Oblačim sve najbolje. Peglam kosu. Finiširam sve Bvlgarijem. Ono što je bitno da se napomene jeste da je u pitanju donekle blind date. Znam kako ta osoba izgleda (sa slika) ali ne znam je karakterno. Stižem u Central House i čeka me u separeu u uglu. Sedam za sto i počinjem neku laganu priču. Vidno razočaran dejtovim izgledom, naručujem alkohol, u nadi da će mi se prolepšati uz koju čašu Johnnie Walker-a. I hajde, da zanemarimo fizički izgled, koji je na fejsbuku bio maksimalno fotošopiran, nadaš se ako izgleda loše možda je dobra, prijatna osoba. Hahah! Usledila su mi pitanja: „Šta voliš u krevetu?“ „Koja ti je omiljena poza?“ „Da li sve ljude tako posmatraš s visine ili samo mene?“... I da ne nabrajam dalje, mislim da ovo stvara odličnu sliku. Ustajem od stola, ostavljam pare za piće, gde mi postavlja pitanje: „Hoćeš da se vidimo u subotu?“. Blago se osmehnuh.

Čim sam stigao kući, otišao sam pod tuš. Sat vremena tuširanja nije uspelo da spere grozan osećaj sa mene. Opet mi kroz glavu struji pitanje „ZAŠTO?“. Čime sam ja zaslužio da mi onaj s neba (ko god) šalje ovakve frikove. I u tom momentu počnem da se prisećam prošle veze. Odjednom su se svi problemi iz te veze činili tako malim, nebitnim. Shvatam kako sam se zaista osećao kao kralj u toj vezi, gde sam te prevaspitao i naučio kako bi trebalo da se ponašaš dok si sa mnom. Nedostaješ mi. Da li je pravilo da jedan loš dejt je jednak putovanju u prošlost i vraćanju starim ljubavima? Ili je to pak test tvog karaktera, da vidi da li si dovoljno jak da se ne vratiš? Ako je test, pao sam.

Zovem te, pričamo opušteno. Što bi rekla Ceca, sve je super. Pričaš mi o trenutnim dešavanjima u svom životu (mrtvo more), a ja ćutim o svome. Ne želim da priznam da me je horor od sastanka vratio u priču sa tobom. Opet osećam neki zsa zsa zsu u sebi, neku toplinu. Razmišljam kako bih sad doleteo do tebe. I sve je bajka. Naravno, realni život ne može biti bajka, tako da sve ovo ode u pičku materinu. Bila je dovoljna jedna tvoja rečenica, da svi oni problemi koji su se malopre činili sićušni, opet postanu ogromni, nepregledni, nepremostivi. Ta rečenica prisetila me je svega... Tvoje nezainteresovanosti, gledanja samo svog dupeta, ja uvek u drugom planu i gomila, gomila drugih sranja. Reality check! Zbogom, ćao zdravo, ne javljaj se više, ne trebaš mi ni ti ni niko drugi. Jer kao što rekoh, radije bih se udavio u svojoj lepoti nego živeo dug život u tuđoj ružnoći. Isto tako bih radije bio sam sa sobom u vezi, nego s nekim ko me neće ceniti. Ja ću sam sebi da napravim večeru, zapalim sveću i eto romantike. Ako mi je do seksa, upaliću pornić. „Sam gradom šetam, samom sebi smetam“.

Ana Stanić ima jedan stih koji je totalno tačan po pitanju bivših ljubavi: „Meni treba samo malo tebe da se podsetim, da bi bilo bolje za mene da zaboravim“.

Another dating disaster

Haotično stanje. Svega. Nedelja je započela divno, raskidom. I to je zaista dobra stvar. Uvideo sam da postao kamen i da me ništa ne potresa, pa čak ni to. Ali razlog raskida mi je bio sjajan. U potpunosti razumem i podržavam taj razlog, jer je tačan. Ja jesam krupan zalogaj, ali niko te nije terao da me jedeš, jer ipak, ne poznajemo se mi od juče. Muči me samo jedna stvar iz cele te priče. Jako sam se vezao za tvoje prijatelje i zavoleo ih. Oni su ipak vadili i održavali sve to. I ne znam, zaista ne znam kako cu ih preboleti, pošto pretpostavljam da tu vlada lojalnost i da im je sada zabranjeno da se viđaju sa mnom.

No, opet sam sam. To je super, osim jedne stvari. Kad sam sam, ne postoji samokontrola u meni i onda činim neke gluposti. Naravno, to se desilo odmah posle raskida. Sex with the ex. Naime, na jedno veče sam se vratio u vezu pre ove, koja je trajala četiri godine. Išao sam tamo i imao trip da će mi biti jako čudan osećaj da se ponovo nalazim u tom stanu. Naprotiv, osećao sam se kao da sam stigao kući. Dogodio se taj famozni seks, i ujutru smo se rastali kao stranci. Svako na svoju stranu.

Da li je to pravilo da se uvek bolje slažeš sa bivšima tek kada raskinete? Da je seks „mind blowing“ kada se ponovo sretnete? I da li je moguće u celoj toj seksualnoj magli razgraničiti strast i ljubav?

Zora je, vraćam se kući kao i svaka kurva. Iako je tek svanulo, izgledao sam odlično. Sijao sam. Razmišljam da li su se vratila stara osećanja ili je ta noć bila ono što mi je potrebno da završim tu priču. Konfuzija u glavi, iz kreveta u krevet, iz veze u vezu, pa natrag u onu pra pra vezu, pa metak. Metak u čelo. Dolazim kući i šalješ mi poruku da je noć bila savršena. Ne odgovaram. Zoveš me. Ne javljam se. Ne mogu, odlučio sam da se javim kada budem znao šta da ti kažem.

Kasnije tog dana, već sam se osvestio. Počeo sam da se pripremam za neku privatnu elitnu žurku, na koji nisam ni hteo da idem, ali su se okolnosti promenile. Obukao sam svoje najbolje krpe, sredio se i krenuo. Kad ono, na žurci sve snob do snoba. Ništa, i ja se stopio sa njima, pijem belo vino i prozborim koju sa svima. Kočnice popustile, nemam kontrolu nad jetrom, i pijem kao manijak. Tu je prekid filma, poslednja scena koje se sećam je kako držim čašu, neko mi nešto priča, a ja umirem od smeha.

Jutro je, budim se. Jebem mu mater gde se nalazim? Ležim u ogromnom bračnom krevetu, beli zidovi, po sobi neke skulpture i pičke materine... Podižem tešku glavurinu sa jastuka i razgledam... Nikad mi se ranije ovo nije dogodilo. Pogledam kroz prozor i razgledam okolinu. Liči mi na Lipov Gaj. Ali nije... Jebeni Belvil! Ja sam u jebenom Beogradu! Kako, kad, zašto??? Smognem snage i izlazim iz spavaće sobe, dolazim u jednu veliku prostoriju, na stolu stoje dve kafe i pored sedi osoba koju prvi put vidim u životu. Da ne bih ispao žešća kurva koja se ne seća ni s kim je sinoc legla u krevet, kažem „Dobro jutro“ i blago se osmehnem. Medjutim, nisam mogao da suzdržim. Pošto je osoba koja je sedela naspram mene izgledala kao BOG, želeo sam da se setim svega, pa rekoh: „Izvini, a ko si ti?“ Smeješ se na sav glas, a ja Alisa u zemlji čuda. Ono što sam saznao jeste da smo došli kolima u Beograd i da nismo imali seks jer sam ja zaspao čim sam legao. Hvala bogu, rekoh. Mada, gledam tako tu osobu i žalim što se nije ništa desilo, jer ponavljam, izgleda kao bog. Vozi me kući. Priča i priča i priča i priča, a ja ćutim. Izbezumljen. Dolazimo do moje kuće i krenuh da izlazim iz kola. Pita me: „Hoćeš li mi dati bar broj telefona?“. Odgovaram: „Hvala na prevozu“. Zatvaram vrata i zaboravljam celu ovu scenu.

Da li je moguće da se ja ponašam kao pušten s lanca? I da li sam naučio nešto iz cele ove priče? Jesam, da se klonim pića, bivših veza i potencijalnih dejting katastrofa. Da se zatvorim u četiri zida i pletem, vezem, šijem, štagod. U svakom slučaju, sve je bolje od ovoga, jer da sam samo malo psihički slabiji već bih završio sa metkom u čelu.

Novčanik teži od ljubavi

Šta čini jednu vezu? Ili jedno prijateljstvo? Da li isti trud koji ulažete u prijateljstvo je potrebno uložiti i u vezu? Ili više? Kada je u pitanju novčanik, kako se treba koristiti u vezi i prijateljstvu?

Ne znam, ja ne razmišljam kao i većina. Možda u tome i jeste problem. Kada imam para, onda svi oko mene imaju. Dešava se da hoću da izadjem sa prijateljima, a da oni nemaju keša. Nema problema, ja imam. Isto tako oni rade i za mene. Koliko puta sam samo izašao sa njima i imao sam pare jedino za taksi i cigare, a vratio se kući mrtav pijan. I obrnuto, jer, zaboga, tu smo jedni za druge.

Potpuno isti šablon imam i kada su u pitanju veze. Tipa, desi se da se dogovorimo da izadjemo, i nešto ti iskrsne i nemaš keša. Naravno da ću biti iz fazona, daj imamo ovo što ja imam pa dokle izguramo, izguramo. Ne moramo ostajati baš do jutra. Ne bih te nikad ostavio kod kuće, a ja da idem da „ludujem“. Kontam kakav bih jadnik onda ispao, prvo prema tebi a onda i sam sebi. Isto to očekujem i od partnera. Meni kao izdržavanom licu, povremeno se desi da sam totalno dekintiran, da krpim za cigare. I to nije sramota, jer studiram uporedo dva fakulteta da bih to mogao da opravdam. Eto, upravo ta situacija se desila večeras. Ja bez prebijene pare, a dogovorili se da izadjemo. I javljam ti novonastalu situaciju. Tvoj odgovor je bio, evo ja krećem da se spremam šta ćeš ti raditi? Kažem: „Sedeću kući, kao i svaki luzer subotom“. Na to mi odgovoriš kratko i jasno: „:*“. U fazonu, jebi se Nemanja, ja odoh, ćao zdravo. Pa jebem mu mater, normalno je da ćeš makar ponuditi da izađemo o tvom trošku, a ja ću naravno odbiti. Ali daj brate, makar budi Džek i pokušaj. Pa sve i da nekom silom pristanem na to, sledeće subote bih ti isto tako uzvratio, jer u vezi smo jebote. Ali očigledno tih 70 veza koje su ti se desile pre mene, ničemu te nisu naučile. Da me barem preko kurca pozoveš, pa jebem li ga, dovoljno sam pametan da na osnovu tvog tona shvatim da treba da odbijem. Ovako umesto da odbijem tvoj poziv, odbio sam se ja od tebe, jer preko ovakvih stvari ne prelazim. Na osnovu ove situacije, možeš svašta naučiti o čoveku. Ako je tu stipsa, stipsa je u životu, a kako stipse žive? Ceo život se stiskaju, odriču se svega lepog kako bi štekali za nešto nepostojeće, valjda za najlepšu parcelu na novom groblju. Ali ni tu im ne treba mnogo novca, jer zbog takvog životnog stila će umreti sami i neće morati da plaća dva mesta.

U prethodnoj vezi sam naučio jednu jako bitnu stvar, a to je da čoveka jako teško možeš promeniti. Nije nemoguće, možeš, ali je za to potrebno jako puno vremena. A za to vreme izgubiš živce, prilike, sebe. Na kraju, kada konačno tu osobu i promeniš i naučiš svemu, ostaviš je, i ona kao ispravljena verzija sebe ide nekom sledećem. A taj sledeći žanje ono što si ti sejao. E pa djoku! Ovaj put ne pevamo tu pesmu, već kratko i jasno NEXT!

Viva la diva

Uh... Hoćemo li nos uz nos? Kurve s kurvama, klinke sa matorcima? Ili ćemo jedan JK reality check? Autogol. No dobro, fino je to sve bilo, sve u svemu kao što si i sama rekla neviđeni spektakl. Baš tako, nikad te ranije nisam video da plačeš, pa je to samo po sebi spektakl. Žao mi je samo ljudi iz VIP-a koji su pljunuli 8000 dinara za tvoje suze.

Postoji i dobra strana svega toga. Naime, na „Viva la diva“ su se slavile seksualne slobode. Sve vreme sam se pitao može li se Majka pohvaliti istim? Ne može, na Majkinom koncertu se slavi i veliča „Volim to što mi sin voli devojke“. Još jedan autogol. Ti kao javna ličnost kojoj su pola publike žene, a pola pederi, ne smeš nešto takvo da kažeš. No hajde, pederi ti neće zameriti jer si to verovatno rekla iz ugla jedne majke/Majke!? Nebitno, niste mi ni ti a ni diva tema danas.

Razmišljam kada sam ja postao namćor, matora drtina, snob... Ja, koji nikad nisam gledao samo pravo, kao konj, što bi Vendi rekla „Ja koja imam tup ugao gledanja“. Prvo što sam umro stojeći na travi slušajući divu, a drugo dolazim u klub ispred kojeg je ogroman red da udjem. Mnogo ružnih ljudi sam se nagledao u tom redu, čak i neke ljude video koje nisam želeo. No nebitno, ušli smo u klub, sedoh u separe, i gledam. Gledam, bečim se, gledam, ne verujem. Pa bukvalno SODOMA I GOMORA. Ljube se tip i riba, prilazi još jedna, ljube se svo troje, na šanku igra trandža, ljudi se otimaju oko one šipke itd itd... I zašto mi je to sve odjednom toliko čudno i neprihvatljivo? Razmišljam da li smo mi jedini normalni ljudi koji su ušli ovde... Istrčah pred rudu. Na kraju su svi ti ljudi ispali normalniji od mene.

Uz koju flašu vina, popustile su i moje inhibicije. Gledamo se, pipkamo, sve je još uvek novo i sveže, još uvek pokušavam da poziram u svakom trenutku da pomisliš kako sam ja zapravo tako kul lik. Što bi rekla Majka i sve je super. Trista stepeni je, faca mi se slila niz košulju, frizure odavno nema. Osetim ruku na mojim leđima i poljubac u OKO. Motherfucker! U momentu mi oživelo sve i svašta što sam davno zakopao, i ponovo krenem da se vraćam u taj neki trip, totalno nemoralan. S obzirom na to da je količina alkohola u meni bila velika, jedini način da se iskontrolišem bilo je da sednem u separe i nastavim da gledam u trandžu.

U jednom momentu mi se jako slošilo. Tolika temperatura i moje slabo srce ne idu zajedno. Čekao sam momenat da se onesvestim. Kako bih sprečio tu scenu odlučio sam da odem do wc-a. Međutim kako sam ustao tako sam osetio da mi klecaju kolena i da ću se srušiti na putu dotle. Zamolih te da ides sa mnom, da mi pomognes, jer jebem mu mater, lose mi je. Onako najgore moguće me na to odjebes. Istog momenta oni leptirići koje sam imao u stomaku su se pretvorili u slepe miševe. Ovo vam dodje nešto kao otvoreno pismo, sa porukom: „Izvinjavam se svima koje sam od besa udarao na putu do vazduha“.