Awful truth

Koliko smo zaista materijalisti, generalno, u životu? Koliko nam je bitno da smo skupo obučeni, da vozimo dobar auto, stan u centru grada, koža, klima? Koliko nam je bitan socijalni status ljudi s kojima se družimo?

Kada su u pitanju veze, koliko nam je bitan finansijski aspekat?

Kao neko ko je odrastao u nenormalnoj porodici, od malena sam bio prinuđen da se sam snalazim za novac. Moja porodica je dosta imućna, no posredi su druge stvari. Naime, otkad je otac prevario mamu, sve se promenilo. Ona od tada nije baš najčistija u glavi i nije u stanju da brine o nama (deci), dok on ulaže sav novac u sebe i u svoj auto, švalerku, kurac, palac, ko će ga znati... Decu ne gledaju. S druge strane, ja sam neko ko uvek ima para kod sebe, ko ume da se snađe za novac na najrazličitije načine. Uvek u dugovima do guše, pa isplivam, pa odem u plus, pa se vratim, i tako u krug. Sve u svemu, funkcionišem. Kao mlađem, nikada mi nije bilo bitno da li osobe iz mog društva ili pak osoba s kojom sam u vezi imaju novca. U neku ruku to i jeste lična stvar pojedinca. Kada dođeš u određene godine, ti ljudi počinju negativno da utiču na tebe. Sada se neću baviti društvom, već pojedincem, odnosno osobom s kojom ste u vezi.

Zamislite situaciju. Vi ste student koga roditelji ne jebu pet posto. U vezi ste sa osobom koja je deset godina starija od vas, i zaposlena je. Iako oskudno živi, vrlo loše zarađuje, ne ume s novcem, vama to ne predstavlja problem, jer ko uopšte i gleda na te stvari kada ulazi u vezu?! Dakle, u vezi ste sa siromašnom osobom i vodite se onom glupošću da je samo ljubav bitna. Lepo vam je u početku, kupuje vas ljubavlju, pažnjom. Voli vas onako kako vas niko ranije nije voleo. Zapravo, u celoj toj priči, vi ni ne volite tu osobu, već volite način na koji ona vas voli. Zbog čega tako surovo? Objasniću. Izlazite na piće. Vi plaćate. Odete na večeru. Vi plaćate. Nova godina. Samo vi kupite poklon. Godišnjica. Vi plaćate večeru. Opet izlazak. Vi plaćate taksi. Vi kao student iz raspadnute porodice, finansirate zaposlenu osobu i celu tu vezu, samo zato jer vam se svidja način na koji vas voli. A onda, kada dodje do momenta, da veza isisa i poslednji dinar iz novčanika, nadate se da će vaš partner barem jednom vas počastiti, makar običnim odlaskom na kafu. Paf! Razočarenje. To veče presedite kod kuće. Nekoliko sličnih situacija kasnije, shvatate da ukoliko vi nešto ne obezbedite, nećete ništa ni imati u toj vezi.

Kada vam se sve smuči, završavate tu vezu. Vodite se stavom da više nikad nećete da se zabavljate sa sirotinjom. Surovo. 

Malogradjanski. 

Odvratno. 

Ali ispravno.

U toj priči vi ne ispadate sponzoruša. Sponzoruša je neko ko je s nekim isključivo zbog novca i kako bi joj partner kupovao sve živo. Jednostavno, vi ne želite više da budete finansijer u jednoj vezi i da vas neko konstantno vuče u minus. 

Ona grozna istina i pouka svega jeste da veza u kojoj postoje velike socijalne razlike izmedju partnera je osudjena na propast, osim ako niste debil kome to ne smeta. A ako jeste, onda i treba da vam isisaju i poslednju naznaku dinara iz novčanika, jer jedino ćete se tako naučiti pameti.