Awful truth

Koliko smo zaista materijalisti, generalno, u životu? Koliko nam je bitno da smo skupo obučeni, da vozimo dobar auto, stan u centru grada, koža, klima? Koliko nam je bitan socijalni status ljudi s kojima se družimo?

Kada su u pitanju veze, koliko nam je bitan finansijski aspekat?

Kao neko ko je odrastao u nenormalnoj porodici, od malena sam bio prinuđen da se sam snalazim za novac. Moja porodica je dosta imućna, no posredi su druge stvari. Naime, otkad je otac prevario mamu, sve se promenilo. Ona od tada nije baš najčistija u glavi i nije u stanju da brine o nama (deci), dok on ulaže sav novac u sebe i u svoj auto, švalerku, kurac, palac, ko će ga znati... Decu ne gledaju. S druge strane, ja sam neko ko uvek ima para kod sebe, ko ume da se snađe za novac na najrazličitije načine. Uvek u dugovima do guše, pa isplivam, pa odem u plus, pa se vratim, i tako u krug. Sve u svemu, funkcionišem. Kao mlađem, nikada mi nije bilo bitno da li osobe iz mog društva ili pak osoba s kojom sam u vezi imaju novca. U neku ruku to i jeste lična stvar pojedinca. Kada dođeš u određene godine, ti ljudi počinju negativno da utiču na tebe. Sada se neću baviti društvom, već pojedincem, odnosno osobom s kojom ste u vezi.

Zamislite situaciju. Vi ste student koga roditelji ne jebu pet posto. U vezi ste sa osobom koja je deset godina starija od vas, i zaposlena je. Iako oskudno živi, vrlo loše zarađuje, ne ume s novcem, vama to ne predstavlja problem, jer ko uopšte i gleda na te stvari kada ulazi u vezu?! Dakle, u vezi ste sa siromašnom osobom i vodite se onom glupošću da je samo ljubav bitna. Lepo vam je u početku, kupuje vas ljubavlju, pažnjom. Voli vas onako kako vas niko ranije nije voleo. Zapravo, u celoj toj priči, vi ni ne volite tu osobu, već volite način na koji ona vas voli. Zbog čega tako surovo? Objasniću. Izlazite na piće. Vi plaćate. Odete na večeru. Vi plaćate. Nova godina. Samo vi kupite poklon. Godišnjica. Vi plaćate večeru. Opet izlazak. Vi plaćate taksi. Vi kao student iz raspadnute porodice, finansirate zaposlenu osobu i celu tu vezu, samo zato jer vam se svidja način na koji vas voli. A onda, kada dodje do momenta, da veza isisa i poslednji dinar iz novčanika, nadate se da će vaš partner barem jednom vas počastiti, makar običnim odlaskom na kafu. Paf! Razočarenje. To veče presedite kod kuće. Nekoliko sličnih situacija kasnije, shvatate da ukoliko vi nešto ne obezbedite, nećete ništa ni imati u toj vezi.

Kada vam se sve smuči, završavate tu vezu. Vodite se stavom da više nikad nećete da se zabavljate sa sirotinjom. Surovo. 

Malogradjanski. 

Odvratno. 

Ali ispravno.

U toj priči vi ne ispadate sponzoruša. Sponzoruša je neko ko je s nekim isključivo zbog novca i kako bi joj partner kupovao sve živo. Jednostavno, vi ne želite više da budete finansijer u jednoj vezi i da vas neko konstantno vuče u minus. 

Ona grozna istina i pouka svega jeste da veza u kojoj postoje velike socijalne razlike izmedju partnera je osudjena na propast, osim ako niste debil kome to ne smeta. A ako jeste, onda i treba da vam isisaju i poslednju naznaku dinara iz novčanika, jer jedino ćete se tako naučiti pameti. 

Samospoznaja

Zaista previše vremena za razmišljanje imam u poslednje vreme. Možda zato što si ti na drugom kontinentu, a ja te verno čekam. Ne znam. Sve u svemu, izanalizirao sam svoj život. Shvatio sam da sam zahvaljujući krugovima u kojima se krećem, postao jako površan, plitak. Da jedina stvar koja mi je bitna je da dobro izgledam, da sam lepo obucen, markirano, da su mi frizura i šminka savršeni. Onda motam svoj život u nazad i ono što uviđam jeste da nikada ranije nisam bio takav. Bio sam vedar, nasmejan, jednostavan, opušten, uvek spreman na akciju... Ništa mi nije bilo problem. Sada, druga priča. Snob koji nosi ogledalo sa sobom, pazi kako i s kim razgovara, kako i gde sedi, kako se smeje, nikad ne plače.

Da li je evolucija ono što od “klinca napravi princa za kajanje”? Da li je krivo društvo? Da li si ti sam kriv? Na kraju, da li je to ono što bi svako od nas trebalo da postane u ovo novo doba?

Pretpostavljam da su se mnogi od nas našli u situaciji kada ne mogu da prepoznaju sami sebe. Kada ih muči to što im je koža postala tesna. Šta uraditi u takvim situacijama?

Odlučujem se na radikalne mere. Ono što će me spustiti na zemlju jeste odlazak među polusvet i mešanje s njima. A gde se najviše skuplja rulja? Na najlon pijaci.

Subota je ujutru. Sedam u kola i odlazim na najlon. Gužva, ogromna gužva. Sve moj do mojega. Sedam u kafanu na ćošku da popijem kafu i psihički se pripremim za haos. Prilazi debela konobarica bez zuba. Mislim da me je njen osmeh razbudio vise nego sama kafa. Ulazim na pijacu i guranje počinje. Gomila iskompleksiranih ženturača koje su došle u nadi da će kupiti fejk Luj Viton. Guraju se ne bi li prve uhvatile najbolju robu. Posmatram ih sve pomalo uplašeno, jer vrlo je moguće da će me skinuti do gole kože i uzeti odeću. Oko mene leluja smrad pljeskavica i jeftinih cigara, a sa strane hrpe polovne odeće po podu, koja se prodaje po 50 dinara po komadu. Buka, jaka buka. Odlučim da progutam svoj ponos i gađenje i da se spustim medju babe i rondam po onoj polovnoj odeći. Kontam, to će mi biti taj šok koji će me vratiti u moje prvobitno stanje. Ono što me je zadivilo jeste taj njujorški stil kupovine. Babe se laktaju, otimaju, pljuju, tuku, šamaraju. I ajde, stopim se ja tu s ruljom i rondam, rondam. U jednom krucijalnom momentu uhvatim se za usrane dečije gaće i neki peškir koji liči na običnu spermušu. Želudačna kiselina mi pojede i ono malo želuca što je ostalo. Napuštam teren.

Bio je ovo eksperiment koji je pošao naopako. Štaviše, još jače me učaurio u snobizam. No, ne odustajem. Razmišljam, možda bi me koja suza otkravila. Odlazim kod kozmetičarke (starija žena), s kojom povremeno popijem i kafu.

Njena priča počinje. Njena ćerka se devedesetih bavila modelingom. A ono što je u uskoj korelaciji sa tim jeste droga. Bila je na heroinu neko vreme. Slušam načine na koje ju je njena majka odvlačila i spasavala od svega toga. Povlačila se po policiji, pratila narkomane, slala ćerku na Kipar da se očisti. Sredi se ona na tom Kipru, ali svaki put kad se vrati u Srbiju, vrati se i drogi. Začarani krug. Sve vreme joj suze idu dok mi priča. Posle duge borbe, spasi je od droge. Nakon izvesnog vremena, manekenka se navuče na alkohol. Oslabi joj srce. Paf! Operacija srca. Kako bi se malo vratila u normalu, spanđa se sa oženjenim muškarcem i rodu mu dete. Muškarac napušta svoju ženu i ćerku i dolazi da živi sa manekenkom i njenom majkom. I sve je kul nekoliko godina. Međutim, manekenka nije uspela da se liši alkohola i nastaju opet problemi. Reoperacija srca. Njen nevenčani suprug se uplaši za svoje dupe i traži svojoj tašti da prepiše njenu kuću na njega, da ukoliko manekenka ne preživi reoperaciju, on ostane obezbeđen. Za to vreme ugura je u ogromne dugove, pravi sranja porodici. Tašta, moja kozmetičarka, ih istera napolje. Oni odlaze na stan. I već mesecima ne daju joj da vidi svog unuka, kojeg je othranila. Žena se guši u suzama. Psuje. Udara nameštaj. Ja hladnokrvno sedim naspram nje i posmatram. U meni ništa. Neko sažaljenje, koje je prilično površinsko.

Još jedan neuspeli eksperiment. Dolazim kući, vidno utučen. Ne zbog njene priče. Zbog mene samog. Da li ću se ikad ponovo iskreno nasmejati? Da li cu ikad ponovo iskreno zaplakati? Da li ću ikad ponovo sedeti na klupi u parku i piti pivo iz limenke?

Stiže mi poruka. Prva poruka od kad si u Americi. Taj osećaj zaista ne mogu da opišem. Sve izmešano. Bes što sada nisi ovde. Radost što mi šalješ poruku i misliš na mene. Smejem se, srećan. Raznežim se, suza mi kreće.

Sve mi postaje jasno. Toliko sam se učaurio u svojoj prošloj vezi, da sam zaboravio kakav je osećaj kad neko misli na tebe, kad ti posvećuje pažnju, kad izazove u tebi taj neki neopisiv osećaj. Osećam kako odbacujem tu ljušturu sa sebe i ponovo se osecam kao JA. Stari ja. Stari ja plus markirana garderoba, jer nekih adikcija je vrlo teško rešiti se.

Pouka je da nikad ne dozvolite drugim ljudima od vas naprave nešto što niste. Ako sedite u društvu snobova, ne morate da se priklanjate tom klanu. Zapalite marihuanu. Ako ste medju polusvetom, nemojte da se laktate s babama. Žalite ih. Ako ste u novoj vezi, odbacite sve ono što ste naučili u prošloj, jer jedini način da nešto bude lepo i funkcionalno jeste otvoreno srce.

I live for the applause

Kada živiš određenim životnim stilom, veoma je teško promeniti ga. Pogotovo kada ne želiš da ga promeniš, koliko god te to koštalo. Nađeš se u situaciji kada ljudima smetaju tvoji lik i delo. Osuđuju te, prekorevaju, gledaju ispod oka, komentarišu kada prolaziš. Postoji jedna istina koju smrtnici nisu sposobni da razumeju. 

Odličan je osećaj leteti visoko jer sve vreme sereš po planktonima na zemlji.

U prošloj kolumni pisao sam da se pojavila nova osoba u mom životu, s kojom sam tada još uvek bio u fazi dopisivanja. Vreme je prolazilo, dopisivanje se prolongiralo, a do samog konkretizovanja odnosa nije bilo moguće doći, jer ta osoba za nekoliko dana odlazi u Njujork na mesec dana.

Nije li ironično da svaki put kada naidjete na savršenu osobu, Bog mora da umeša prste i sve upropasti?

Subota je. Vidno potišten što mi predstoji mesec dana čekanja, pokušavam da smislim način kako bih se oraspoložio. Da, bila mi je potrebna pažnja, da neko “balavi” na mene. Zovem drugaricu i dogovaramo se da izadjemo.

U meni preovladava želja za dominacijom. Hvata me histerija. Šta obući? Hm, sa klasikom ne možeš pogrešiti. Oblačim Levi’s jeans i naravno gornjak ukrašen zlatnim nitnama. Ispod gornjaka bela majica na V izrez sa, takođe, zlatnim detaljima. Pola kile pudera, bočica parfema i spreman sam. Jebem kevu.

Ulazim u klub, Nevena me drži pod ruku. Sve oči su uprte u mene, a ja ih gledam kao da su govna. Ne znam, skontao sam da ih to valjda i pali?! Veče je teklo odlično, zapravo toliko ljudi me je startovalo da sam napunio baterije za sat vremena i otišao kući. Iz cele ove agonije i moje bolesti za pažnjom i aplauzom, proizilazi jedna dobra stvar. Jedan friend request na fejsbuku. Osoba iz kluba. Jedina osoba koja je ličila na nešto. U ovom slučaju to nije baš nešto čime bih se ja zadovoljio, ali ono, hvata me na pažnju. Tako u jednom momentu se nađem u situaciji da imam dve osobe u svom životu, a zapravo nemam nijednu. Kako bih razgraničio, osobu koja putuje u Njujork ću u kolumni zvati Vrh, dok ću osobu iz kluba zvati Prosek.

Nekoliko dana sam se uporedo dopsivao sa dve ličnosti. Čak sam počeo Vrha da kuliram, jer mi Prosek posvećuje više pažnje. Ne znam, da li je to definicija da čim nekome daš hladan tuš, ta osoba odmah počne da ti se javlja? Tako je bilo i sa samim Vrhom.

Dok mi Prosek već izjavljuje ljubav, Vrh me zove na sastanak pre nego što zapali za Ameriku. Naravno, pristajem.

Petak je. Uveče dejt. Ceo dan čitava ludnica. Šta obući i oboriti Vrh? Igra reči je slučajna. Opet se odlučujem za klasiku. Sako, košulja, i farmerice toliko uske da sam se sav oslikao u njima. U Nublu živa svirka. Sedim i čekam da se pojavi Vrh. Očekujem sve najbolje. Vrh se pojavljuje. Na prvi pogled menjam naziv. Vrh postaje Brežuljak. Sedi tako Brežuljak naspram mene, posmatra me kao da sam niža rasa. Nije li divan osećaj kad ti se sve tako lepo vrati u životu? Davajući svom životu ironičnu notu, sedim i jedem govna.  Gledamo se, poneki dodir, šapat, miris... Ništa. Nijedan jebeni leptirić u mom stomaku nije poleteo. Da ironija bude veća, u kafiću se pojavljuje Prosek. A kako svaki prosek ne poznaje diskreciju, javno mi izljubomoriše. Složim priču da se okupljam sa starim prijateljima bla bla. Klasika. Naravno, ne poveruje mi, već ode za šank, napije se, i tužno me posmatra celu noć iz ugla. Pravim se da ne vidim, jer realno, kad si u društvu makar i Brežuljka, ko još normalan vidi Prosek?

Za to vreme Brežuljak ubija u pojam. Sastanak se pretvorio u noćnu moru. Hoću kući. Hoću mojoj kući, da se okupam i sperem ovaj dejt sa sebe. Sve je i bilo nekako podnošljivo dok nisam naišao na osudu. Kako sam ja diva, neljubazan prema osoblju, previše opterećen svojim izgledom i lepotom. U to vreme dolazi moja sestra u klub i seda za sto. Ja i dalje zatečen. U znak protesta, uzimam vlažnu maramicu i skidam puder sa lica, na sred kafića. Bacam vlažnu maramicu na Brežuljka s rečima: “Vidiš, jebeno odlično izgledam i bez šminke”. Pogleda me ispod oka. To me još više iznervira. Prekidam dejt i odlazim kući.

Ono što mi se dešavalo na putu do kuće, bilo je krajnje traumatično. Jedan loš dejt doveo je do toga da opet preispitujem svoju ličnost. Da li ja stvarno letim toliko visoko? Da li sam se precenio? Da li moj snobizam tera ljude od mene? Da li sam se loše obukao? Ne, ne, to nije moguće. Možda ovo pre toga, ali moj smisao za modu ne. U tom momentu stiže mi poruka od Proseka, u kojoj mi se izvinjava za celu situaciju. Setih se one svoje rečenice “treba mi neko ko će da voli divu u meni, a ne da je osuđuje”. Odjednom se ni Prosek ne čini toliko lošim.

I sve je super. Bla bla. Ceo dan sam proveo u bla bla. Mrzeći nekadašnjeg Vrha, jučerašnjeg Brežuljka, a današnje Ravnice. Međutim, šalje mi poruku i govori kako je veče bilo sjajno.

I jebem mu mater, Ravnica ponovo postaje Vrh.

Šta reći, osim da nisam normalan. Ako je iko išta ovde skontao i povezao, svaka čast, voleo bih i da meni objasni. Emotivno glup. Lep, ali emotivno glup. Do sledećeg čitanja!

Nothing sweet about me

Svašta sam čuo o sebi u poslednje vreme. Čuo sam kako sam ja nadobudan, isfoliran, pun sebe, sve gledam s visine, arogantan itd. Kako mi niko nije dovoljno dobar, kako mislim da sam bolji od svih. Pretpostavljam da bi sad trebalo da vas demantujem. To se neće desiti. Neće, jer ste u pravu. Ja jesam sve od navedenog. Ali smrtnici, pre nego što počnete da serete o meni, pogledajte sebe u ogledalu, zatim pogledajte mene, i videćete da to sve mogu da potkrepim.

Sve te priče proizilaze iz nedavnih događaja sa nevažnim

ljudima velikih usta. Naime, svaka ta “velika usta” koja su bila odbijena s moje strane, krenula su da seru okolo kako bi mi, valjda, napakostili. Ne znam pravi razlog jer ne razmišljam kao plankton. Mnogo ljudi me je startovalo poslednjih meseci. Pokušavali da me osvoje, a ja glumio tvrđavu. Zašto je to tako? Odgovor je prilično jednostavan. Ja se ne zadovoljavam svakim random-om koji mi udeli kompliment. Dnevno mi je stizalo milion poruka, gde odgovorim na svaku tridesetu, kratko i jasno, otresito. Nije to meni davalo nikakav osećeaj zadovoljstva i slično, već jednostavno nisam se opterećivao time. No, ne bi postojala izreka “život je kučka” da život stvarno nije kučka.

Šta se desi kada se uloge okrenu? Kada ja, pun sebe, počnem da trčim za nekim ko mene ne jebe ni pet posto? Ja to zovem smak sveta.

Ima već pola godine kako sam prekinuo svoju dugogodišnju vezu. Iako sam te mrzeo neko vreme, uspeli smo da ostanemo u korektnom odnosu. Nije mi bilo jasno kako se ti tako lako bacaš u promet i nalaziš sebi ljude i dejtove. Kako to da ja za ovih pola godine nisam bio ni sa kim, a ti ih menjaš konstantno. Na kraju shvatim: ti se zadovoljavaš dnom i plivaš u tom mulju jer, na kraju krajeva, ti i pripadaš tamo. Ja nisam ni sa kim, jer ne mogu da nađem nekog ko može da stane rame uz rame sa mnom. Sve do pre neki dan.

Da li je to definicija veze, da kad raskinete, jedno uvek ode na dno a drugo na vrh?

Nebitno na koji način, naletim na fejsbuku na jednu osobu, za koju pouzdano znam da može da stoji na ravnom sa mnom. Prošaram kroz slike, oduševim se. Počnemo da se dopisujemo, oduševim se još više. Sve je super, ja sam sav hahahah ti si skroz hehehe, i sve je tako bla bla bla. Stisnem zube i pitam te da idemo na dejt, na šta i pristaneš. Dozvolim sebi da odlepim za osobom koju ni ne poznajem. Međutim, kroz dalje dopisivanje, stižu mi sve hladnije i hladnije poruke, odgovori mi na svaku drugu poruku. Sve mi se tako lepo vrati što sam ja radio ovim poltronima prethodnih nekoliko meseci. Sad bih ubio da budem s tobom, samo sto postoji jedna velika razlika između Nemanje i ostalih. Nemanja ima ponos i zna kad da stane, jer je svestan šta je zapravo ljubav.

Ljubav je samo san, iluzorno obnavljanje prošlosti, konstruisano da bude realno u sadašnjosti, i predodređeno da bude razočarenje u budućnosti. Taj sistem iscrpljuje čovekove životne sokove, otruje mu dušu, slabi je i zaplaši, a posle tu moralno usahlu mumiju i skoro ludog čoveka pokazuju kao primer pokajanja. Pokajanja i sramote od samog sebe, jer je dozvolio sebi da se zaljubi.