Long belong

Stojim uspravno. Pogled ušiljen. Odeća utegnuta. Dišem plitko. Razmišljam plitko. Osećam plitko. Popuštam kaiševe. Svašta izlazi. Kada “živiš” snobizam a odlučiš da “izmeditiraš”, ponašaš se kao pas pušten s lanca. Vrlo opravdano stanje, jer ne umeš da se ponašaš u skladu sa svim tim stvarima koje su bivale potisnute. Šta se dešava? Pokušavaš da nadoknadiš nenadoknadljivo, uhvatiš neuhvatljivo, spojiš nespojivo. Otvaraš usta na zalogaj koji je svetlosnom godinom udaljen od tebe.

Postoje ljudi koji, poučenim životnim iskustvom, beže od veza kao djavo od krsta. “Slobodni agenti”, ili kako već sebe nazivaju, grabe sve što im se svidja, iskoriste, ostave i nastave. Drže do sebe. Vrlo elegantni, umeju da se ponašaju, flertuju i u pravom momentu povlače granicu. Sebe ubrajam u te ljude. Vrlo je lako pronaći manu svakoj novoj osobi koja se pojavi na vidiku. Daću vam jedan najbizarniji primer, iz ličnog iskustva. Naime, sedimo u kafiću. Prvi dejt. Posmatram kako piješ pivo iz flaše. Dovoljan razlog za “odjeb” s moje strane, jer smo dva suprotna sveta. Ja kada naručim vino, vraćam konobara i tri puta dok mi ne donese pravu čašu za vino. Sve ovo zvuči jako površno, no kada malo zagrebete jasno vam je da je u pitanju odbrambeni mehanizam. Ne želim vezu i niko mi nije dovoljno dobar. U mom slučaju to je rečenica:”Šteta bi bila da se ovako lep zarobim pored nekog”. 

Sve je to jako lepo. Divno. Bajno, sjajno. Ako ste robot. Šta se dešava kada naidje ona stara potreba za pripadnošću? Da vas neko nazove svojim? Da se tobože neko popiša oko vas i obeleži teritoriju? Ako imate sreće, neko se i pojavi u vašem životu. A vi… Vi odlučite da popustite svoje kaiševe s početka priče i zagrizete pre nego što se uopšte i zinuli.

Grizem. Dopuštam da me zoveš svojim. Da, lep je osećaj. Gledam u vrata, čekajući da se pojaviš. Kada se pojaviš, svi drugi nestanu, ostaješ samo ti.

Svako ko je doživeo jednu veliku ljubav u svom životu može da smatra sebe srećnikom. Ja sam doživeo dve. Prva, ona najgora, ona u kojoj bivate ljubomorni, posesivni, ona koja budi sve najgore u vama. Druga, ona najlepša, kada ste s nekim i ti si ti. Nema glume, nema pretvaranja. Sve je čisto. Čak iako niste u vezi sa tobom osobom, vama je dovoljno samo da je imate u svojoj okolini i da znate da je ona srećna s nekim. E to je ona prava, istinska ljubav.

I tako, ja koji zasnivam svoje kolumne na teoriji da je ljubav prolazna stvar, opet se držim one prave. One druge. Ulazim u tu novu, gore navedenu, vezicu. Šta se dešava? Ravnam sve po toj staroj velikoj ljubavi. Nemoguće. Očekujem neke stvari da mi budu pružene odmah. Stvari koje spontano i vremenom dolaze. Ne, ja ih hoću sad. Počinjem loše da delujem. Šta se dešava? Podsvesno sabotiram novu vezu, jer sam svestan da ta ljubav neće biti ni blizu one prethodne, već samo jedan mimohod do sledeće stvari. No, još uvek ne puštam.

Nekoliko dana kasnije, dobijam poruku: “Nemanja, ti si jako kvalitetan dečko, ali mislim da to nije to.”

Prva i osnovna stvar, ja sam to prvi shvatio, ali sam ćutao i pružao ti dalje šanse. No dobro, tvoj izbor. A druga i vrlo bitna stvar, postoji li išta gore od raskida preko poruke? Osnovni respect je da me pogledaš u oči i kažeš šta imaš. Jesam ja kriv, jesam jer sam previše popustio kaiševe, previše se opustio, upustio. I najveća greška, ravnao te po velikoj bivšoj ljubavi. Premda je mnogo gora stvar raskinuti preko poruke.

Uostalom, svako od nas ima svoj način raskidanja. Taj raskid najviše oslikava osobu s kojom ste bili u vezi. Poenta cele priče je da pre nego što “popustite kaiševe”, dobro ga zategnete dok ne vidite s kim ste i da li ste spremni za novi početak, odnosno da li i dalje vučete, nikad zaboravljenoj, prošlosti.

Od ljubavi do horora

Da i muškarci imaju PMS, dokazuju poslednjih nekoliko dana. Piče me emocije. Peku. Svašta bih, ništa ne bih. Pre i nego što nešto započnem, odustanem. Nedostaju mi moji prijatelji. Razmišljam o nekim novostečenim prijateljima. Nameću se pitanja. Nameću se teme.

Siguran sam da svako od nas ima neku osobu u koju je nekad bio ludo zaljubljen, a da su sada prijatelji. Naravno, dug je put od ljubavnika do prijatelja, no kada taj put prekoračiš, stekneš prijatelja za ceo život. Šta se dešava kada ta osoba pronadje novog partnera? Da li je moguće prihvatiti tu novu osobu kao novog prijatelja? Ili ne prihvatiti, jer jednostavno nije prirodno?

Kao što je dug put od ljubavnika do prijatelja, put do prihvatanja novog partnera vaše bivše ljubavi je još duži. Ulazi u društvo kao osveženje, a vaša sasvim prirodna reakcija jeste negodovanje. Tražite mu mane. Kalkulišete u čemu ste sve bolji od njega. Koliko ste lepši od njega. Potom, ako ste neki skrndelj od čoveka, trudite se da mu i podmetnete nogu, onako usput. Sasvim prirodno?

Slična situacija i kod mene. Posle dugo godina, mi smo prijatelji. Volim te i više nego ijednog prijatelja ranije. Kao što ti jednom i rekoh:”Više od svih postojećih, nepostojećih, bivših i budućih”. Tu je i on. Tvoj dečko. Problem, Nemanja?

O da, problem. Sujeta. Ne gledam ga, ne vidim ga, ne postoji. Tražim mu mane. Prevrćem očima, izvrćem želucem. Doduše, ne podmećem nogu. Nadam se, sam će je sebi podmetnuti. Grozno, odvratno, ogavno. E, u takvim situacijama se prepoznaje ko je kakav čovek. Da li sam ja toliko egoističan, iskompleksiran, jednom rečju “nečovek”? Da li ću i osobi koju smatram svojim prijateljem činiti da se oseća nelagodno dok smo svi u istoj prostoriji? E pa neću. Nećeš, Nemanja. To nisi ti.

Zove me da dodjem na kafu. “Da li je i on tu?” upitah. “Tu je”. Gutam knedlu. Knedlu sačinjenu od prkosa, neosnovanog prezira, nezrelosti i želje da to sve nestane. Progutam je. Otvaram oči, srce, sebe. Spuštam svoj snobovski gard, ne gledam te kao niže biće, stojimo na ravnom. Dobro, skoro na ravnom.

Godinu dana je prošlo od tada. Za tih godinu dana, ja sam se iznova i iznova oduševljavao tobom. Toliko divno i pažljivo stvorenje nikad nisam imao u svom krugu prijatelja. Da nisam odlučio da progutam svoju sujetu, izgubio bih toliko toga. Previše. Presrećan sam što te imam u svom najužem krugu prijatelja.

Zašto pišem sve ovo? Da bih sprečio vas da napravite katastrofalnu grešku, koju sam ja umalo napravio. Uvek idite otvorenih očiju i uma, otvorenog srca. Ne dajte vašim nesigurnostima i frustracijama da vas zaslepe i oteraju potencijalne divne ljude od vas.

Trudio sam se da ovu kolumnu napišem što prostijim rečima, bez uobičajenog proseravanja. Zašto? Kada nekog volite, nisu vam potrebni ni Dostojevski, ni Jesenjin, ni Vujaklija, ni Vesna Vukelić Vendi. Najprostije reči su zapravo one koje gađaju u srž. 
Rade, volim te do neba.

Želim da te ne želim

Ostao sam vam dužan odgovor na pitanje postavljeno u prethodnoj kolumni. Da ne bih davio o tim “nebitnusima”, zaključite I sami. Zašto uopšte I juriti I siliti ljubav s nekim s kim je to nemoguće?

A ljubav… Ljubav sa svih strana. Ljubav drugih prema meni, ljubav drugih prema drugima. Tudja ljubav. Crpim sve te emocije. Kradem. Tudje "volim te" hvatam kao pauk u svojoj mreži, i pripajam te reči kao da su meni namenjene. Da, kradem. Plačem na emotivne poruke mojih prijatelja. Sklapam te trunke ljubavi od svakog ponaosob i kreiram jedno savršenstvo. A sve te ljude pojedinačno volim svim svojim bićem.

Da li je to savršeno rešenje svih nas “singlova” ili samo još jedan patetični potez kako bismo zamazali sebi oči?

Iz mora primera izvadiću jedan. Od samog starta uživam posmatrajući vašu ljubav. Te slatke I požudne poglede koje krišom razmenjujete misleći da vas niko ne vidi. Te slatke reči koje jedno drugom šapućete I nesebično sebe dajete. Taj dečiji način na koji se posvađate, pa se nakon toga žustro mirite. Znakovi pažnje, usmerenost, odmerenost, ljubaznost, nasmejanost, predivnost.

Gledam, upijam, osetim. Ježim se. Plačem. Želim. Ne umem. Umem. Ne.

Razmišljam kako je to dobra stvar. Nemo posmatraš neki drugi par I doživljavaš njihovu ljubav, bez ikakve šanse da ostaneš povredjen. Ne ume to svako. Mnogi će biti zavidni, pokušati da sjebe druge jer su I sami vrlo nesrećni. Medjutim, ta neka dobrota u meni preovladava. Da li preovladava?

Moralista bez morala. Lepota sa prazninom. Ljubavnik bez ljubavi. Egoista. Večiti egoista.

Da li egoista zapravo I može da učini sve ovo što sam gore ispisao od samog starta? Ako I može, koliko dugo može da ostane dosledan svome stavu? Hm, do prve prilike da umoči prst u tuđi med.

Da li ste znali da je alkohol zapravo vrlo dobra stvar? Da nekad uz pomoć alkohola bolje razaznajete stvari nego trezni? Bolje definišete emociju.

Ja sam tu. Ležim. Ti si tu. Ležiš. Pored mene. Opet ti i opet si tu. Silom prilika. No ništa. Sve je to i normalno. Tačnije, sve bi to i bilo normalno da ja nisam nenormalan. Zagrliš me pred spavanje. Zagrlim te. Iako znam da mi ne pripadaš, grlim te još jače. Osećam tu toplinu, taj vulkan. Da li je moguće da opet prolazim kroz ovo? Da li je moguće da u mojoj glupači od glave se opet vrzmaju davno zakopane agonije? Da. Ja sada želim da mi uputiš te slatke poglede misleći da nas niko ne vidi. Ja sada želim te slatke reči i nesebično davanje. O da, usmerenost, odmerenost, ljubaznost, nasmejanost, predivnost. Da. Duboko u sebi da. Dok logična strana moga mozga odbija. Konfuzno a zapravo veoma koncizno. Jednostavno. Želim da te ne želim!

Jutro. Pijem kafu, pušim cigaru. Gledam u kafu. Dim od cigarete mi ulazi u oči. Ne smeta. Ja sam duboko u nekoj petnaestoj dimenziji. I dalje si tu, pored mene. A kao da nisi. Mamurluk. Emotivni mamurluk. Pokušavam da shvatim… Eureka! Ja tebe zapravo i ne želim. Ne želim ništa tuđe. Ja samo želim da volim nekog kao što volim tebe, nekog ko će da mi pali lampice čim me pogleda. Taj osećaj, grliti nekog koga jako voliš. A to ne možeš biti ti. Možda jednog dana, ko zna. A verujem da postoji jača sila od tebe. Verujem. 

Iako se sve od prošle kolumne završilo neslavno, to nema veze. Nada postoji.

I'm ready. Am I?

Veliki beli zid. Ogledalo. Trenutak. Samospoznaja. Gledam, vidim, ne vidim. Lep si Nemanja. Da li si zaista? Da li je savršeni odraz u ogledalu izraz tvoje lepote? Da li su beli zubi, sjajna kosa i taman ten ono što čini lepotu? Ako i čini, da li je ta lepota jednako sreća?

Prijaju komplimenti. Prijaju pogledi. Prijaju muvanja. Ali na kraju dana opet si sam, sam pred tim istim ogledalom. Iako već uživaš u svojoj kolotečini, odlučuješ se za korak ka ispunjenju. Tačnije, odlučujem se. Zakazujem dejt.

Dolazim na dogovorenu adresu, izgledam odlično, osećam se odlično. Nailazim na nešto što je potpuno suprotno od mene. Nešto što na ulici ne bih ni primetio. Loš dejt, loše veče, loše iskustvo. Ovde povlačim liniju. Da li je to što sam izgledao lepo prouzrokovalo da se osećam i srećno? Ne, osećao sam se još gore. Necenjeno, potcenjeno, a s moje strane precenjeno.

Da li vam se ikad desilo da posle niza loših dejtova, dignete ruke od svega? Da se povlačite u svoju mišiju rupu jer nada ne postoji? Momenat kada se vaše ogromno samopouzdanje pretvori u traume i frustracije? Šta činiti tada? Ustati ili odustati?

Sastajem se s drugovima. Svi smo tu. Razmatramo situaciju. Da, u pravu ste, moja očekivanja su prevelika. Da, estetski momenat mi je jako bitan. Pedigre isto.

Drug sedi prekoputa mene. Gledam njegovu sreću. Njegovu vezu. Da, to je ono što hoću, ono što mi je potrebno. Ono zbog čega neću morati da se gledam u ogledalo kako bih osetio trunku zadovoljstva. Ono što će da ispuni moj mozak od ujutru do ujutru. Na kom drvetu to da uberem? Govori mi:”Nemanja, imam nekog za tebe”.

Huh, ne, ne, ne. Ne još neko. Lakše je niko. Vodim se onom čika Jovinom: "Ako si pao, nemoj se ukaljati, ako si se ukaljao, nemoj se valjati!"

I dalje razmišljam... Ne, ne. Ali... Ne... A onda se setim svete šestorke iz prošle kolumne. I krećem sa pitanjima. Uklapa se. Naravno dva elementa moram sam da prosudim. Na kraju krajeva, šta imam da izgubim? Dostojanstvo? Nasmejaću se.

Ulazim u priču. Uvek vam je potreban plus da razbije minus koji ste nedavno napravili. Plusevi su počeli da se nižu brzinom kojom su reči dopirale do mog mozga. Da li ti stvarno imaš sve? Da li si ti zaista ono što je meni potrebno? Da li su ovo preozbiljne reči za nekoga koga ne poznajem? Da li ću opet u svom starom stilu da se zaletim i zajebem? Da li ste i vi kao i ja iziritirani količinom glupavih pitanja koja upravo postavljam?

Hm. Do sledeće kolumne ćete verovatno dobiti odgovor na sva ova pitanja. Zašto su vama ti odgovori bitni? Ako ste u srećnoj vezi i nisu. Ali ako ste sami, znaćete da li da se nadate ili da idete u samostan. Ova kolumna vam više dodje kao vodič za opstanak. Ono što ja mogu da kažem za sebe, i to posle toliko vremena jeste: SPREMAN SAM.

Love, Sex, Magic

U životu svega nekolicine muškaraca dođe momenat kada se zapitaju šta je ono što im je zaista potrebno. Čak i kada odluče i postave sebi cilj, samo delić od tih nekoliko istraje u njemu. Postoje neke univerzalne stvari kojima svi težimo: posao, novac, ljubav, seks, lepota, zdravlje. Da li možeš da imaš sve? Kada se nađu poteškoće na putu do te svete šestorke, da li posustati i zadovoljiti se samo jednim segmentom, ili istrajati i boriti se do kraja?

Kafa, cigara, kiša, bela buka. Razmišljam, smišljam, prevrćem, izvrćem. Kako je izgledalo mojih prethodnih godinu dana? Ko je čitao kolumne, zna. Uništen raskidom tumarao od jednog dejta do drugog, od seksa do seksa, od veze do veze, bezveze. Alkoholno “moralisan” hvatam sve što valja po ovom gradu, pa i južnije. Da li sam to ja? Da li je to iko? Ili svako vuče neke traume, ožiljke iz prošlosti koji su ih primorali na takvo razuzdano ponašanje? Psihoanaliza.

Da li je uzrok svega to što si ti odavno već u srećnoj vezi? Što Nemanja odavno ne postoji u tvojoj dnevnoj rutini već neki bezveznjaković koji je počeo kao “rebound thing” a završio kao “real thing”? Da, jesam ja prekinuo celu melodramu od te veze u momentu kad sam shvatio da postoji bolje. Da je cela veza s tobom bila splet nesretnih okolnosti. Sve je tačno. No, zašto je tvoja sreća odavno tu? Zašto ja na svoju čekam, već sam se ucrvljao čekajući?

Ko bi rekao da je odgovor prilično jednostavan... Ti si zapravo od onih ljudi koji se zadovoljavaju sa samo nekoliko segmenata iz “svete šestorke”. Za tvoju sreću potrebni su seks i zrno ljubavi od prvog nesretnika koji naiđe. Tvoja potreba za “volim te” nadmašila je tvoje potrebe za boljim poslom, novcem, zdravljem. O lepoti da ni ne pričamo. Dok smo bili zajedno činilo se da imaš ukusa. Posle mene, standardi u minusu. No, toliko o tebi u ovoj kolumni, verovatno ti je već postalo muka da čitaš o sebi. Mada već i ptice na grani pevaju ovu priču koju sam sad ispričao.

Ja. Huh, nije lako izanalizirati samog sebe i svoje uzročno-posledično ponašanje. Ne zadovoljavam se više samo seksom. Ni sama ljubav mi nije dovoljna. Lepoti težim svakodnevno. Novac, posao... Vrlo bitne stavke. Očigledno tražim pun paket. Heheh. 

Neka sam nesrećan. Neka sam sam. Od dejtova sam odustao. No, nada postoji. Sreća će naići kad tad, jer ne pristajem na kompromise. A do tada, dok ne naiđu ljubav i seks “izblendovani”, raditi na sebi. Posao, novac, lepota, zdravlje.

What doesn't kill you makes you stronger?

Uvenuće mladosti odnosno disfunkcionalnost mentalne erekcije, dešava se svakom ko je u jednom trenutku života razbio stakleno zvono pod kojim je živeo i prepustio se spoljnom svetu. Posmatram vazduh. Strujanje. Energija. Oko mene poskakuju mladi parovi, strast pršti na sve strane, hormoni se mogu opipati. Odakle im volje? Odakle im snage? Odakle mi želja da, posle svih emotivnih ožiljaka, i dalje mislim o tome?

Sedim s drugovima, pijemo kafu, razgovaramo. Lagane, neopterećujuće teme. Odjednom lik provuče rečenicu, koja je otprilike ošamarila ostatak stola. Rečenicu “Što te ne ubije, to te ojača”. Svi se pogledasmo međusobno, jer znamo u kakvoj zabludi živi. Ne samo on, 90% populacije se vodi tom mišlju kao priručnikom za opstanak. Stvar je u tome da svaki udarac koji nas nije ubio, nije nas i ojačao. Oslabio nas je. Mi smo samo imali sreće da taj udarac preživimo. Ti udarci nas ranjavaju, slabe naše živce, ulivaju strah prema novim rizicima, ubijaju volju za životom. A opet si tu. Na zemlji. Tripuješ da si jači nego ikada i da te više niko ne može povrediti. I ne može. A zašto? Zato što su te sva ta sranja naterala da izgradiš zid oko sebe i niko ne može da ti pridje. Ne osećaš bol. Ne osećaš ni sreću. Obrni, okreni, sjeban si.

Kažu da je najbolje onim ljudima koje život ne štedi od samog detinjstva, za razliku od onih koji ceo život žive pod staklenim zvonom. Da su oni naučili da se nose sa realnim problemima i da se snalaze sami za sebe. I onda se opet vrate na onu priču da ih ništa nije ubilo već ojačalo.

Šta ja imam od toga što je mene život šamarao? Jeste, pametniji sam, zreliji, odgovorniji, ali daleko nesrećniji od onih koji su zaštićeni velom roditelja kao polarni medvedi. Nemam sposobnost da se lako otvaram novim ljudima, prijateljstvima. Zašto? Dosta njih me je sjebalo pre toga. Nije me ubilo, nije me ojačalo, samo sam izgubio veru u ljude.

Nemam volju i želju da se upuštam u nove, velike ljubavi. Zašto? Svako ko je pročitao barem dve moje starije kolumne, zna da nemam divna iskustva. Opet, nije me ubilo, daleko od toga da me je ojačalo, ali jeste ubilo moju volju za tim. Ubilo je moju hrabrost da se ponovo otvorim prema nekome i pružim sve, a za uzvrat dobijem nož u leđa.

Ova kolumna nije klasična. Ovo je otvoreno pismo. Otvoreno pismo maminoj i tatinoj deci. Prinčevima i princezama. Prestanite da se perete preko namučenih ljudi i da im ujedno zavidite na lekcijama izvučenih iz teškog iskustva. Držite se vašeg staklenog zvona koliko god možete jer tu vam je najbolje. Tu ste najsigurniji. Slomljeno srce ne zarasta lako, a vera i nada se gube u talogu razočaranja.

Awakening

Posle kraće pauze u disanju, sklapam novo štivo. Hm... Neke nove veze, nove gluposti kojima sam pokušao da okupiram sebe, tačnije da probam ponovo s nekim. I uđem ja u tu vezu tek tako, kad ono, duplo golo, kao i sve ranije. Zašto? Sve je bilo savršeno dobro, funkcionisalo, činilo se da ima budućnost. Da, odgovor je ujedno i kratak i patetičan. Prava ljubav.

Kakve veze prava ljubav ima s tim? Pretpostavljam da ste svi sad zbunjeni. I ja sam bio. Naime, rečenica koju moj drug često ponavlja “Nisi moj fan? Sad ću da budem ljubav tvog života”, u početku mi je samo mamila osmeh na lice. No kako i svaka laž ponovljena više puta postaje istina, tako je i njegova rečenica meni doprela malo dublje do mozga, iako ne sumnjam u istinitost njegove tvrdnje. Ta prava ljubav koju osetiš, po nekom nepisanom pravilu, jednom u životu. Neću vas ponovo daviti time kakav je to osećaj, ko je doživeo zna, a ko nije neka se iznenadi i razočara sam. Danas ću se baviti drugim stvarima.

Šta se dešava sa svom tom velikom ljubavlju kada raskineš vezu? Ok, preboliš i ostala sranja, ali šta? Ponovo bi trebalo to isto da osetiš s nekim novim? Da li je stara ljubav termin za merilo svake nove?

Da se vratim na početak priče. Ulazim tako u novu vezicu. Super se ponaša prema meni. Vidim da me gleda kao boga, što je kul. Moja emocija ravna nuli. Zbog čega? Zato što u meni i dalje tinja ta neka stara ljubav, jer ne znam kud bih s njom. Jesam preboleo, odboleo, odjebao i sve po redu, ali to je i dalje tu. Kontam da je samosvest u ovoj situaciji bitna stvar. Samim tim, ako je glupan koji je postao svestan da je glupan, više nije glupan, zar ne bih i ja trebalo da zakopam tu ljubav u sebi po defaultu?

To je taj neki sindrom, koji ću da nazovem “volim te, a ne volim te”. Stvarno te ne volim, ali opet si tu negde. Patetično.

Posmatram ljude oko sebe. Isti taj drug bio je u vezi milion svetlosnih godina. Prava ljubav, činilo se. No eto, posle određenog vremena, ponovo je u srećnoj vezi punoj ljubavi. Kako? Gde je nestala sva ta ljubav? Da li se prenela na novog partnera, ili je to neka potpuno nova vrsta ljubavi? Molim da mi neko objasni šta se dešava sa onom starom? Da li samo vremenom iščezne?

Opet uranjam u njegovu priču. Povezujem tačkice. Hah, pa u principu, rešenje je vrlo jednostavno a kompleksno. Svu tu ljubav potrebno je prebaciti, odnosno preimenovati, u ljubav prema sebi. Voleti sebe na taj suludi način, na koji ste nekad voleli nekog. Na taj način umanjujete tu osobu, uvećavate sebe. A tek onda, možete da se otvorite novim vezama i mogućnostima, jer jedino čovek koji voli sebe je sposoban da istinski voli nekog drugog. Neću više dužiti, jasno je svima o čemu pričam, jer oni koji umeju da govore, govore kratko.

Ovu kolumnu bih posvetio jako dobrom drugu, osobi koja je bila tu za mene kada je to bilo potrebno, osobi iz čijih sam primera štošta naučio i shvatio. Draganu Rakiću.

Emotion, Devotion, Evolution

Kada su svi prestali da puše (čitaj postali emotivni)? Kada je ceo svet odlučio da sve mora da ima neko značenje, da svaki milimetarski pokret je ispraćen kilometarskom emocijom? Zašto sam opet ja Alisa u toj zemlji osećanja?

Posmatram tako sa strane neke ljude. Vole, pate, smeju se, plaču, umiru. Nemo posmatram, bez ikakve reakcije. No hajde, da ne budem grub, normalno je da čovek ima emocije. Ono sto je nenormalno jeste da ih ima u tolikoj količini prema sitnim, novim, donekle nebitnim ljudima, a da ne pominjem bivšim, odavno prežaljenim ljubavima. I hajde, nastavljam dalje, ne dodiruje me, ništa od toga se meni ne dešava. Nemam nekog da mi prosipa ljubav po jastuku, iskreno gleda, zasmejava. Ne žalim se. Super je.

Nakon nekoliko dana javlja mi se moja prva velika ljubav, teško preboljena. Istog momenta mi slike prolaze kroz glavu i shvatam da nije ceo svet postao emotivan, nego sam ja otišao u nepovrat. Evoluirao iz jedne krajnosti u drugu. Koliko “hart brejkova” je potrebno da biste postali imuni na ljubav? Jedan dobar, u mom slučaju.

Odlučim da se vidimo. Godine su prošle od raskida, silne godine. Dolazim. Sve je nekako isto a različito. Kuća i dalje smrdi na neke crnogorske običaje, sina naslednika i ostale gluposti. Znajući koliko se gnušam svega toga, pokušava da prikrije ono što ima usadjeno u genima i pretvara se da je kul. Sedimo, pričamo, gledamo se. O sranje. Primećujem taj pogled pun ljubavi usmeren ka meni. Koža mi se ježi od neprijatnosti. Uzvraćam hladnim pogledom u nadi da ću preseći tvoj. U tebi raste strast, u meni seksualna želja. Nadjemo se na pola puta, u krevetu Luja XIV. Na pola seksa me prekidaš rečenicom:”Nemanja, uključi emocije!”. Orao pao. Gadi mi se. Kakve emocije? Kakve emocije jebote, šest godina je prošlo?! Shvatam da iako sam ja uspešno preboleo, ti još uvek nisi. Fuj osećaj u meni raste, transfer blama izazvan tvojom jadnoćom. Uklapaš se u šablon. Prosipaš mi ljubav po jastuku, iskreno gledaš, voliš, patiš, smeješ, plačeš, umireš. Ali ne zasmejavaš. Noć. Kraj. Lobotomija.

Kada te neko i posle milion godina, voli na način na koji ste se voleli nekad u vezi, da li je to slatko ili je samo patetično? Ja sam svoj stav izneo.

Prestravljen svim tim sranjima, odlučim da izadjem. Moji leptiri u stomaku odavno već ne lete, odavno sam i pomiren s tim. Drago mi je što sam barem svestan toga. Svestan da je moguće biti zaljubljivi romantičar koji se lako veže i spaja s nekim. Svestan da to nisam ja. U klubu pijem boga oca, skačem, sve je mutno, sve je nebitno. Najbolje društvo je tu i prelamam se u pozitivnim vibracijama. Zaboravljam. Huh, šta je ovo? Moje usne na tudjim. Ok, dešava se. No, jebote šta je ovo? Stomak se trese. Opet se trese, od onog osećaja od kojeg se svim ovim jadnicima koje sam opisao trese. Svestan da činim nečinivo, da vraćam evoluciju u rikverc, vraćam ružičaste naočare. Opuštam se.

Ipak, nije li to svrha života? Da osetiš svaku emociju, da voliš, patiš, smeješ se, plačeš, umreš.

Sodoma i Gomora

Na ovaj sveti dan, ja ću da se bavim bogohuljenjem. Ako me sprži sumpor, znaćete da sam iskusio gnev božiji. Razmišljam šta je zapravo Pandorina kutija današnjeg društva? Šta je sama baza krvničkog ponašanja i usijanih glava? Ono što mi je najinteresantnije bilo jeste zašto se najveće ubice i huligani kriju iza krsta? Dve reči. Sodoma i Gomora.

Sodoma i Gomora su dva biblijska grada, u kojima su živeli najveći razvratnici, bludnici, kurve, homoseksualci, kockari itd. Neću vas daviti celom pričom o Avramu i ostalim glupostima. Poenta svega je da je bog uništio ta dva grada jer nije mogao da nadje deset poštenih ljudi u njima. Božiji gnev. Sprživši Sodomu i Gomoru do temelja, spržio i je i decu i trudnice i sve ostale bespomoćne ljude. Svaki teolog će naći milion načina da opravda to ponašanje boga i reći će vam da bi ta deca isto izrasla u razvratnike itd. Sve u svemu gluposti. Neću ni da zalazim previše u tu priču koja se možda desila a možda i nije, zavisno od toga koliki ste vernik. Bitna stvar je kakve posledice je cela ta priča ostavila na današnju populaciju.

Koliko puta ste čuli pobožne babetine kako osudjuju kurve što su kurve? Što se jebu s kim stignu, a one su svoj put u raj osigurale ne seksajući se ni sa kim od poslednje trudnoće. Koliko puta ste videli nekog majmuna u kratkoj trenerci, sa zlatnom krstačom oko vrata kako ide okolo i tuče pedere? Jeste li čuli nekad ono:”Ne možeš da sediš s nama, mama ti je prostitutka, otac alkoholičar”? Sve su to veliki kvazi vernici koji misle da kad nose krst mogu da vladaju svetom? Zašto? Zbog cele priče o Sodomi i Gomori. I sam bog je isto to uradio, uništio sve one drugačije od sebe. Verujem da ste me vi “pošteni” već do ovog pasusa odavno blokirali. Moja poenta je da čak ni ove “poštene” ne možeš osudjivati, jer nisu oni krivi što su takvi. Krivo je ONO što im je naserviralo priču kroz bibliju.

Sama zamisao Sodome i Gomore bi mogla biti odlično odradjena u naše vreme, da se sve to nije tako odigralo. Naime, mislim da bi odlično rešenje bilo da postoje ta dva grada da svi mi “nemoralni” tamo živimo i odmorimo se od “moralnih”. Verujem da vam je čudno da čitate ovakve stvari jer ste navikli da izbacujem kolumne o ljubavi. Ali ima i tu neke konekcije.

Izlazak. Stojim u klubu i lebdim. Kao da ne postojim. Ljudi prolaze kroz mene. U jednom ćošku se ljube, u drugo pipaju, u trećem lupaju čaše, flaše, u četvrtom tuku. Ne zna se ko pije, ko plaća. A onda se svi ti ćoškovi izmešaju, pa se onaj što se tukao ljubi s onim što se pipao... Seksualni otpad. Svi sve, svako svakog. Ja i dalje stojim, nemam osećaj pripadnosti, ali se osećam prijatno. Da, definitivno nam je potreban grad greha. Radije bih i celu večnost proveo tamo u ljubavi s nekim grešnicima nego slušao pridike lažnih moralista koji se kriju iza krsta.

Pretty Hurts

Koliko puta ste čuli „Lepota je subjektivna stvar“, „Lepota je u oku posmatrača“, „Ako je njoj lep, šta te briga što je zapravo ružan“? Sve od navedenog je tačno. U nekom savršenom svetu. U surovoj realnosti postoji samo jedna „univerzalna“ lepota. Savršenstvo kojem gotovo svi težimo. Zašto? Koliko god da je zapadna kultura donela sa sobom dobrih stvari, toliko je donela i loših: plastičnu lepotu, brendiranu odeću, veštački način života. U zemlji u kojoj većina stanovništa živi na rubu egzistencije, ovi standardi su nemogući. Koliko god da su nemogući, ljudi i dalje teže ka njima. Neuspešno. Šta se dešava? Nastaju kompleksi. Cela nacija postaje iskompleksirana.

Ne kažem da sam ja nešto bolji od toga, da se izdvajam od rulje. Crpim neki svoj maksimum i izgledam univerzalno lepo. Samim tim što sam dostigao tu „univerzalnu“ lepotu, nemam komplekse. Kada i dostignete taj cilj, čekate na neki osećaj blagostanja. Da je to to, da ste savršeni i bolji od drugih. Da li je to zapravo tako? Vratićemo se kasnije na ovu priču.

U poslednjih nekoliko meseci dolazio sam u kontakt sa osobama koje su na početku tog puta do savršenstva. Slušajući te priče, sve vreme sam razmišljao da li je moguće da sam i ja nekad bio takav? U svakom slučaju ovakav nikad nisam bio. Naime, klinka ima 15 godina. Izgleda sasvim prijatno, onako lepuškasta devojčica. Teška sirotinja. Mama ih izdržava sa platom spremačice. Medjutim, od te jadne plate njoj mora da se obezbedi markiranu odeću. To je prvo i osnovno. Zatim, dvaput nedeljno feniranje kod frizera, svaki vikend izlasci. Usisala kuću nikad nije, ne daj bože oprala sudove, da joj se skine lak sa noktiju. Mama dolazi sa posla mrtva umorna, sprema maloj krmači sve, sprema ručak, pere, pegla odeću, usisava, briše prašinu. Kakvi su to kompleksi sine? Šta je to? U kom Holivudu ti misliš da živiš? Da li misliš da će taj Gucci na tebi napraviti od tebe ribetinu? Neće, jer će u tebi uvek sve biti trulo, jer si mladost provela nezadovoljna svojim estetskim i socijalnim statusom. Ne znam ni koji mi je kurac trebao da slušam tu priču...

Dalje... Devojka ima 22 godine. Prvo što mi je o sebi rekla jeste da je debela i niska. Hm. Da li je to normalno da prva rečenicu koju s nekim prozborite jeste:“Niska sam i debela“? U momentu mi je bilo žao, jer znam da nije kriva za svoje komplekse, već joj je komplekse nabila ta bolest koja vlada nacijom. Iz nekog sažaljenja kažem joj da nije tačno, a sve i da je tako da ima veoma lepo lice i kožu. Na tu moju konstataciju, zadigne majicu i pokaže mi kožu na stomaku kako visi. Gledam je. Ne znam da li da je žalim ili da je pljunem. Sama nosiš svoje kilograme. Nije savršen struk ono što je izdiktarala Kim Kardashian ili Coco Ice. Sledi rečenica:“Ti si tako lep i tako savršen, šta ti uopšte tražiš sa mnom?“... Bravo mala, razmišljam u sebi. Popizdim i kažem:“Jesi debela i jesi niska, ustaj iz moje psihijatriske fotelje i traži drugog doktora“.

Da li svaki prosečan adolescent razmišlja na taj način? Da li spoljašnja lepota ono što je preokupiralo ceo svet? Da li je moguće da svi misle da ih čeka nirvana kada postanu Barbie i Ken?

Deco, razbiću vam iluzije. Ne čeka vas! Ovom konstatacijom se vraćam na početak priče. Kada se fizički usavršite, tu nije kraj. Pre svega, lepota zahteva mnogo truda i novca da bi se održavala. To prvo. Druga, jako bitna stvar, jeste da se od vas očekuje da uvek budete lepi i uvek ljudi obraćaju pažnju na to šta ste obukli, kakva vam je frizura, šminka. Vi ne smete sebi da date dan oduška i da se pojavite na ulici čupavi, prljavi, isflekani, iscepani. To je taj pritisak javnosti. Meni lično je to potpuno marginalna stvar. Ono što je veoma bitno jesu veze. Sličan se sličnom raduje, samim tim uvek i tražite nekog podjednako lepog kao što ste i vi. Nekog ko može da stane rame uz rame s vama. Retki su slučajevi da to neko uspe. Zašto? Kao što rekoh na samom početku, ovo je siromašna zemlja. Ne može svako da dostigne tu univerzalnu lepotu. Makar bila i prirodna, lepota uvek košta. No, kada ne možete da pronadjete sebi sličnu osobu, nastaje nezadovoljstvo. Ostajete sami. Baš tako. Lepi ljudi uglavnom bivaju sami, stoga odjebite sve te komplekse i budite onakvi kakvi jeste. Negujte svoj duh. Intelektualno se nadogradjujte. Lepota je stvorena samo za objektiv fotoaparata. Iza kulisa, ona je potpuno prazna.

Modne katastrofe

Dragi moji čitaoci, koji besplatno pratite moje kolumne na ovom blogu, izvinjavam se što sam vas zapostavio. Naime, pišem kolumne za američko tržište, koje ne smem ovde da objavljujem, pa mi to oduzima previše vremena.

Danas ćemo se baviti vrlo važnom temom u životu svakog smrtnika. Ukoliko niste redovno čitali moje kolumne, ne bi bilo loše da pročitate kolumnu „The one“, pošto će cela ova priča da se bazira na tome.

Kako izgleda prava ljubav? Savršena ljubav. Dočaraću vam. Zamislite najbitnije veče u svom životu. Stomak vam se trese od treme, sve u vama treperi. Oblačite poslednji Pradin model na sebe i stoji vam savršeno. Pripija se uz vaše telo, svaka dlačica na telu vam je naježena. Kragna vam nežno dodiruje vrat, a uvijena je tako da vam izražava boju očiju i jagodične kosti. Stavljate Chanel parfem i sva čula su vam uključena. Cigareta vam se blago mimoilazi sa zlatnim Rolex-om na vašoj levoj ruci. Ulazite u prostor cat walk-om, vetar vam raznosi kosu koja miriši na proleće, a mesečev odsjaj na njoj bode ljudima oči. E to, taj osećaj savršenstva, to je prava ljubav.

Kako zapravo i raspoznati pravu ljubav od one prolazne? Čini se veoma teškim, ali zapravo način je veoma lak. Postoji više tipova.

Prvi tip je najgori. Jeftina ljubav. Neki second hand D&G, kinez ili pijaca. U toj ljubavi se i vi sami osećate jeftino, nedovoljno cenjeno. Postajete frustrirani, hvata vas kompleks niže vrednosti. Takve ljubavi obično nailaze u periodu kada ste veoma, veoma usamljeni, napaljeni, zagoreli. Da prevedem u sam ton ove kolumne: kada nemate šta normalno da obučete, pa vas nužda natera da stavite na sebe robu od „šanera“. Vek takvih ljubavi je proporcionalan veku trajanja i te odeće. Izbledi posle nekoliko pranja.

Drugi tip je ok, ali nije onaj kojim bi trebalo da se zadovoljimo. To je odeća koja je trenutno aktuelna. Ovosezonski Cavalli, D&G ili ukoliko ste (ne daj bože) sportski tip, onda Nike, Adidas, Puma, Converse i slično. Ta ljubav i može da potraje. Npr. imam jednu Cavallijevu kosulju staru sto godina, ali još uvek može da prodje jer izgleda kao da je nova. Ali duboko u sebi znam da joj je vreme odavno prošlo i da je vreme za novu. Takve kolekcije obično završavaju u kontejneru jednu do dve godine od izdanja.

Treći tip je opisan u samom uvodu. Čista klasika: Prada, Oscar de la Renta, Dior... Može čak i da uleti Levi’s. To je nešto što će uvek biti u trendu jer klasika nikad ne izlazi iz mode. Nešto čega možeš da se držiš do kraja svog života. Nešto što se neće iscepati posle drugog pranja. Nešto od čega ti se neće povraćati nakon dve godine.

Okarakterisao sam sve vrste ljubavi kroz odeću i brendove. Nadam se da ste skapirali metaforu. Poenta svega jeste da nadjete osobu pored koje ćete se osećati srećno čak i kada obučete Chanel sa buvljaka. Bitno je samo prepoznati tu osobu. Ja sam je pronašao, odavno. Ta platonska ljubav je nešto što me održava kroz sve ove modne promašaje koji su mi se poslednjih meseci dogodili. A isto želim i vama.

Seksualne nule

Fasciniran sam stvarima koje vidim i koje mi se dešavaju u poslednje vreme. Ne konkretno meni, već ljudima u mom okruženju. Ovaj put neću pisati o svojoj vezi, jer je totalno nezanimljiva za rubriku. Bavićemo se važnijim stvarima, kao što su nedefinisanost i izgubljenost u vremenu i prostoru. Btw, kupio sam esspreso aparat, pa sad konačno mogu sebe da nazovem piscem.

Naime, koje je to životno doba u kome bi već odavno trebalo da budemo definisani kao ličnosti, karakteri? Osamnaest godina je previše rano za to, ipak potrebno je više loših veza, poslovnih padova, uspeha, da bismo znali šta je život. Biću slobodan da sam odredim granicu. Po meni je to neka 25-ta godina. Ja imam manje od toga, a životni put mi je odavno izvajan. Tačno znam šta hoću, šta neću, imam svoje prioritete. No, neću druge ravnati po sebi, jer tu uvek i nastane problem. Šta reći za osobe koje su davno prešle tu starosnu granicu, a još uvek ne znaju gde udaraju?

Živimo u veoma teškom vremenu, jer nam je celokupno društvo u tranziciji. Dok jedni vuku u Evropu, drugi koče, treći nazaduju i sve u krug. Jebe lud zbunjenog. Naime, kada ste jedna prosečna osoba sa izraženim stavovima (u Srbiji) koji se kose sa većinom, veoma vam je teško da živite. Konstantno vas napadaju, osporavaju, a ponekad i prebijaju, da ne kažem ubijaju. Razumljivo je da takve osobe onda žive u strahu. Razumljivo. Ali jebeš ti taj život ako ćeš se uvek pretvarati da si nešto što nisi i živeti po tuđim pravilima. Napominjem, to je i prihvatljivo društveno ponašanje do 25-te godine. Nakon toga ti si ti, odrastao, zreo čovek, spreman da ostavi trag za sobom.

Najmučnija, najdosadnija i najizlizanija priča, jeste priča o LGBT populaciji. Za razliku od drugih, neću se baviti pravima već nekim fenomenima od kojih mi se želudac okreće. Da ne bude da nekog prozivam, zamislićemo jednog gej lika. Odavno je prešao starosnu granicu sazrevanja. Otkad se rodio svestan je svoje seksualne orijentacije, kao i svaki homoseksualac. Analizirao sam socijalno ponašanje ovog lika. Naime, kada se nadje u LGBT okruženju ponaša se sasvim prirodno, normalno, opušteno, dok u strejt svetu radi nešto, po meni ogavno. Kreira lažnu sliku o sebi, želeći da svet veruje u to. Izmišlja ljubav sa nekom devojkom. Forsira tu priču do maksimuma. Forsira je toliko, da je i najveći debil provalio da je u pitanju farsa. E sad, mnogi bi rekli da je ovo ok, jer je to individualno pravo pojedinca da li će da se deklariše kao gej ili ne. GEJ ILI NE! A ne gej ili strejt. Po mom skromnom mišljenju, ako si gej a ne želiš da se zna, nemoj se ni izjašnjavati. Nemoj praviti priču o sebi, u koju niko normalan ne može da poveruje, jer ispadaš budala i slabić. Ako si već odrastao, zreo čovek, ponašaj se u skladu sa tim. Drugačije svi ti se smeju.

Još jedan fenomen, koji me takođe tera na povraćanje, jesu javne ličnosti koje su tajno gej, a javno strejt. Potvrde za heteroseksualnost i ostale gadosti. Drage javne i buduće javne ličnosti, ako ste već i same deo te populacije, skupite ta muda i stanite iza toga. Zašto? Dobar glas se daleko čuje. Ako se već nalazite na visokoj poziciji, imate uticaja na ove ljude, učinite nešto za svoju LGBT populaciju. Ovako ih samo nazadujete, pretvarajući se da ste neko drugi a svi znamo ko je ko. Ne zanima mene ko s kim šta radi u krevetu, ali ovo je Balkan, neke stvari moraju izaći na videlo da bi se nešto i postiglo.

Heartbreak made me a singer

Kada dođeš u određene godine, prođeš mnogo ljudi, raskineš više veza, pomisliš da si već oguglao na neke stvari i da će od sada sve ići lakše. Najbitnije je što misliš da si posle toliko padova u ljubavi postao jak, da te ništa ne može sjebati. Kada dolazi trenutak kada ćeš stati pred ogledalo i reći sebi:“Moje srce neće slomiti niko“?

Hm... Dođe taj trenutak. Staneš pred to ogledalo, izgovoriš reči. Hrabro koračaš, ulaziš u veze misleći da si konačno sposoban za novu ljubav i da će te ta neopisiva količina bola zaobići ovog puta. Imaš stav, stav da sada znaš bolje, da si pametniji, da te su te svo ono mučenje i patnja iz prošlosti naučili nečemu. Kurčevit si i dozvoliš sebi da se zaljubiš. Da odlepiš. Da te ta količina energije obuzme celog i vodi. Prođe ti kroz glavu i to „šta bi bilo kada bismo raskinuli“, no misliš da te to neće povrediti, jer ipak je evolucija učinila svoje i od klinca napravila princa za kajanje. Provodite vreme zajedno, još više se zbližavate, osećate konstantnu potrebu jedno za drugim. Emocija raste. Nenormalno raste.

Ono što je po meni sasvim normalna stvar u vezi, jeste da što više nekog volite, to vas više povređuju neke stvari. Greške koje pravi. Trudite se da budete toleratntni i da ne oterate tu osobu od sebe, pa ćutite. Ćutite, ćutite i onda... Bam! Puknete kada to najmanje očekujete. Kažete stvari koje niste ni mislili ni poželeli. Jezik brži od pameti, od vas samih. Istog momenta se pokajete što ste uopšte otvarali ta vaša velika usta. Međutim, kasno. Odlazi od vas, ostavlja vas jer ne želi da trpi takvu osobu pored sebe i takve situacije. Jasno. Potpuno prihvatljivo. Meni nije.

U trenutku se sve u vama ruši. Otpada od vas. Gušenje na nervnoj bazi. Aritmija. Pritisak. Ta neopisiva količina bole počinje da struji vašim telom. Shvatate da ste budala. Naivna budala. Da ništa niste naučili iz prošlosti, da ste još uvek jebeno prejebeno ranjivi i krhki. Da je posle tako kratko vremena uspeo neko da vam slomi srce za sekund. Ne date da digne ruke, borite se jer nemate snage da preživite još jedan krah. Skidate krunu sa glave i izvinjavate se, izvinjavate se do srži, u nadi da će shvatiti da vam je stvarno žao. Međutim, vaša izvinjenja samo odjekuju, kao u praznoj pećini. Čuje se samo eho. Eho koji lomi, uništava sve u vama jer uviđate da stojite sami na kiši.

Ni sam ne znam koja je poenta ove kolumne. Kakvu pouku izvući iz svega ovoga? Ono što vam sigurno mogu reći je da nikada ne budete toliko arogantni i da stanete ispred ogledala i kažete da vam niko neće slomiti srce, jer će vam srce lomiti dok ste živi. Ako ne partneri, onda prijatelji, porodica... Onda kada pomislite da ste toliko jaki, pašćete kao najveći idiot.

Orhideja attention queen

Kako izgleda tipičan dan jedne orhideje? Prelep cvet, redak cvet. Toliko veličanstven da kada ga pronadješ, želiš da ga pokažeš svima. Naime, orhideja stoji u ćošku u svojoj saksiji. Svi prolaze, gledaju je, dive joj se, žele je. A vlasnik orhideje ponosno stoji pored, uživa u tuđoj ljubomori, a na cvet ni ne obraća pažnju, jer ga već poseduje. No, vratićemo se na ovu temu kroz dalji tekst.

Šta zapravo znači imenica „attention whore“ (kurva pažnje)? Attention whore je osoba koja žudi za svakim oblikom pažnje, konstantno provocirajući i pokušavajući da sebe gurne u prvi plan, samo je ona bitna, sve mora biti usmereno ka njoj. Po mom skromnom mišljenu, iskompleksirana osoba s nesrećnim detinjstvom provedenim u konstantnoj žudnji za stvarima koje joj nisu priuštene. Osoba odrasla bez roditeljske ljubavi, bez pravih prijatelja i poslovno neostvarena. No, nije na meni da sudim.

Da li ste ikada bili prozvani „drama queen“ (kraljica drame)? Ko je drama queen? Kraljica drame je jedan vrlo nesrećan fenomen sklon preuveličavanju problema. Od mrava napravi slona. Sklona pravljenju scena i skandala, kad joj nešto nije po volji. Jedna jezičara kojoj treba zalepiti flaster od uha do uha.

Zašto vam sve ovo pričam? Nabacao sam pojmove, totalno nepovezano. Radim to kako bih uspešno napravio komparaciju u odnosu na moje sinoćno ponašanje.

Subota je. Izlazak. Prvi put izlazimo zajedno u klub. Svet će da nas vidi. Trudim se da izgledam jebeno dobro. Naravno, uspevam u tome. Već na samom ulasku u klub glave se okreću za mnom. Sve je super. Troje nas je, drugarica, ti i ja. Svi kao igraju, poskajuju, njih dvoje isto, a ja stojim u ćošku. Pokušavam da ostvarim neki kontakt s tobom, kako bismo igrali zajedno, jer jbg, jebeni smo par. Šta se dešava? Priđem ti, odigraš sa mnom nekoliko sekundi, na finjaka me iskuliraš. Povlačim se. Vraćam se u ćošak. Prolaze ljudi, tvoji prijatelji. Predstavljaš me njima, gledaju me, promatraju. Nailazi i tvoj bivši dečko, izjede ga ljubomora. Sve je full, sve je super. Ja i dalje stojim u ćošku. Skupljam mrvice tvoje pažnje. Svojom energijom pokušavam da doprem do tebe, da ti pokažem da nisi ok. Ništa ne dopire do tebe, kao da sam blokiran. Orhideja. Da, ja sam ta orhideja. Vratimo se na početak priče, i videćemo da sam to zaista ja. Stojim u jednom mestu, željan tvoje pažnje, koju dobijam na kašičice. Da, željan sam pažnje. Kao i svaka druga osoba koja je negde sa osobom s kojom je u vezi, željan je njene pažnje. To me ne čini attention whore-om. Nije mi bila potrebna konstantna pažnja, već samo u određenim intervalima, čisto da uvidiš da jebeno postojim.

Šta uraditi u takvom momentu? Nađete se u nebranom grožđu, ustati ili odustati? Iz mog primera zaključite sami koliko je to pametno. Srećom, nisam drama queen. Odlučim da iskuliram do kraja večeri, i da ti zagorčam život u kolima, na putu kući. Pred kraj primećuješ da nešto nije u redu, no ja ne želim da pravim scene. Ulazimo u kola, jezik mi se zavezao. Nezainteresovanost. Kamen. Razmišljam koliko me je ovakvo tvoje ponašanje odgurnulo od tebe...

U jednom momentu me hvataš za ruku. Ah taj jebeni dodir. Sve u meni se zapali. Gorim. Treperim. Shvatanje koliko mi značiš, da mi previše značiš suzbija svo ono nezadovoljstvo koje se taložilo u meni tokom večeri. Gledam te. Jebote. To si ti, moja desna hemisfera. U nameri da ne sjebem ovo sto imam s tobom, ćutim.

E sad... Stvarno ne znam koliko je pametno ćutati. Ja sam prećutao zbog ljubavi. A druga strana svega toga je da ako ćutite, postoji mogućnost da vam opet takvo nešto priredi. A onda niste samo zaljubljeni, već zaljubljena budala. No, vi možda i morate to da kažete lično, ali ja evo mogu sve da poručim preko kolumne :)

Karma is a bitch

Zlatni kavez. Kako bi se mogao definisati taj sindrom? Dugo sam guglao ne bih li našao definiciju. Bezuspešno. Definisaću ga sam. Zlatni kavez jeste vremensko-prostorna jedinica kojom se meri stepen slobode u jednoj vezi. Najprostije rečeno.

Ono što sam oduvek sebi govorio jeste da se nikada neću naći u takvoj situaciji. Nažalost, to se desi kada najmanje očekujete. Svojevoljno ušetate u kavez i zaključaju vas. Kavez izgrađen od posesivnosti, ljubomore, napadnosti, ozlojeđenosti... Plivate u tuđim kompleksima.  Opšte poznata stvar je da većina ljudi nikada ni ne napuste kavez jer se plaše raskida i samoće. Premda je samospoznaja i priznanje istine samom sebi u tom momentu teško, neophodno je izboriti se za svoju slobodu. Pa čak i onaj jebeni papagaj zaslužuje da leti po Africi ili kuda već... Najveći problem jeste pronaći ključ, otvoriti vrata i izleteti. Kao što objasnih u jednoj od prethodnih kolumni, ključ može imati više značenja. U ovom slučaju, najbolje da vam za taj „ključ“ posluži čovek. Neka nova osoba u vašem životu. Neko ko je voljan da vas iščupa iz tog sranja i voli vas onako kako vi stvarno zaslužujete. Uz tuđu pomoć napuštate to gnezdo, finansijsku sigurnost i ostale frustracije. Odlazite u nepoznato, jer vaša sloboda nema cenu. Čuvaru kaveza lomite srce.

KARMA

  

Suština zakona karme je da svako biće snosi posledice sopstvenih dela. Obzirom da je delanje ispoljavanje volje subjekta, ono je i uzrok uslovljenosti subjekta. Delo tako postaje "zakon čijem se dejstvu ne može izbeći". Svako biće tako nasleđuje sopstvena dela, nastavljajući i sa činjenjem novih dela, čije će posledice osetiti kasnije. 

Da li vam se ikad desilo da raskinete vezu, slomite nečije srce na najbolniji način, a vi srećno odlazite u novu vezu, zaljubljeni do ušiju? Naravno da jeste. Da li ste ikada razmišljali o posledicama? Da postoji mogućnost da će i vas neko sjebati na isti način kao što ste vi sjebali bivšeg partnera? Ne znam za vas, ali ja upravo razmišljam o tome, jer karma je kučka sa velikim K.

Nova veza. Kao i uvek, sve je sjajno, sveže. Kao i uvek, ali potpuno drugačije. U tebi prepoznah sebe. Svoju drugu polovinu. Desnu hemisferu moga mozga. Koliko god da postoji fizička privlačnost, koja je nadmašila sve ranije, ova psihička, odnosno, hemijska konekcija je neobjašnjiva. Previša jaka emocija prema nekome koga poznajem toliko kratko. Previše se vežem. A sad idu tripovi. Karma, jebena karma. Šta ako...? Postavljam ti pitanje:”Šta ako me ostaviš na način koji sam ja to uradio u prethodnoj vezi?”. Govoriš mi da ne brinem. Heh, to sam i ja govorio.

Kada se nadjete u takvoj situaciji, jedino što vam preostaje jeste matematika. Izmerite koliko je ta osoba vredna rizika. Saberite, oduzmite. Pa pomnožite sa koeficijentom vaših emocija. Cela ova jednačina jednaka je tome da vrediš više nego bilo ko ranije i eto, ako padnem, pašću slavno i znaću da nisam odustao i nisam se predao strahu. Amin.