Uvenuće mladosti odnosno disfunkcionalnost mentalne
erekcije, dešava se svakom ko je u jednom trenutku života razbio stakleno zvono
pod kojim je živeo i prepustio se spoljnom svetu. Posmatram vazduh. Strujanje.
Energija. Oko mene poskakuju mladi parovi, strast pršti na sve strane, hormoni
se mogu opipati. Odakle im volje? Odakle im snage? Odakle mi želja da, posle
svih emotivnih ožiljaka, i dalje mislim o tome?
Sedim s drugovima, pijemo kafu, razgovaramo. Lagane,
neopterećujuće teme. Odjednom lik provuče rečenicu, koja je otprilike ošamarila
ostatak stola. Rečenicu “Što te ne ubije, to te ojača”. Svi se pogledasmo
međusobno, jer znamo u kakvoj zabludi živi. Ne samo on, 90% populacije se vodi
tom mišlju kao priručnikom za opstanak. Stvar je u tome da svaki udarac koji
nas nije ubio, nije nas i ojačao. Oslabio nas je. Mi smo samo imali sreće da
taj udarac preživimo. Ti udarci nas ranjavaju, slabe naše živce, ulivaju strah
prema novim rizicima, ubijaju volju za životom. A opet si tu. Na zemlji.
Tripuješ da si jači nego ikada i da te više niko ne može povrediti. I ne može.
A zašto? Zato što su te sva ta sranja naterala da izgradiš zid oko sebe i niko
ne može da ti pridje. Ne osećaš bol. Ne osećaš ni sreću. Obrni, okreni, sjeban
si.
Kažu da je najbolje onim ljudima koje život ne štedi od
samog detinjstva, za razliku od onih koji ceo život žive pod staklenim zvonom.
Da su oni naučili da se nose sa realnim problemima i da se snalaze sami za
sebe. I onda se opet vrate na onu priču da ih ništa nije ubilo već ojačalo.
Šta ja imam od toga što je mene život šamarao? Jeste,
pametniji sam, zreliji, odgovorniji, ali daleko nesrećniji od onih koji su
zaštićeni velom roditelja kao polarni medvedi. Nemam sposobnost da se lako
otvaram novim ljudima, prijateljstvima. Zašto? Dosta njih me je sjebalo pre
toga. Nije me ubilo, nije me ojačalo, samo sam izgubio veru u ljude.
Nemam volju i želju da se upuštam u nove, velike ljubavi.
Zašto? Svako ko je pročitao barem dve moje starije kolumne, zna da nemam divna
iskustva. Opet, nije me ubilo, daleko od toga da me je ojačalo, ali jeste ubilo
moju volju za tim. Ubilo je moju hrabrost da se ponovo otvorim prema nekome i
pružim sve, a za uzvrat dobijem nož u leđa.
Ova kolumna nije klasična. Ovo je otvoreno pismo. Otvoreno
pismo maminoj i tatinoj deci. Prinčevima i princezama. Prestanite da se perete
preko namučenih ljudi i da im ujedno zavidite na lekcijama izvučenih iz teškog
iskustva. Držite se vašeg staklenog zvona koliko god možete jer tu vam je
najbolje. Tu ste najsigurniji. Slomljeno srce ne zarasta lako, a vera i nada se
gube u talogu razočaranja.
Нема коментара:
Постави коментар