Pretty Hurts

Koliko puta ste čuli „Lepota je subjektivna stvar“, „Lepota je u oku posmatrača“, „Ako je njoj lep, šta te briga što je zapravo ružan“? Sve od navedenog je tačno. U nekom savršenom svetu. U surovoj realnosti postoji samo jedna „univerzalna“ lepota. Savršenstvo kojem gotovo svi težimo. Zašto? Koliko god da je zapadna kultura donela sa sobom dobrih stvari, toliko je donela i loših: plastičnu lepotu, brendiranu odeću, veštački način života. U zemlji u kojoj većina stanovništa živi na rubu egzistencije, ovi standardi su nemogući. Koliko god da su nemogući, ljudi i dalje teže ka njima. Neuspešno. Šta se dešava? Nastaju kompleksi. Cela nacija postaje iskompleksirana.

Ne kažem da sam ja nešto bolji od toga, da se izdvajam od rulje. Crpim neki svoj maksimum i izgledam univerzalno lepo. Samim tim što sam dostigao tu „univerzalnu“ lepotu, nemam komplekse. Kada i dostignete taj cilj, čekate na neki osećaj blagostanja. Da je to to, da ste savršeni i bolji od drugih. Da li je to zapravo tako? Vratićemo se kasnije na ovu priču.

U poslednjih nekoliko meseci dolazio sam u kontakt sa osobama koje su na početku tog puta do savršenstva. Slušajući te priče, sve vreme sam razmišljao da li je moguće da sam i ja nekad bio takav? U svakom slučaju ovakav nikad nisam bio. Naime, klinka ima 15 godina. Izgleda sasvim prijatno, onako lepuškasta devojčica. Teška sirotinja. Mama ih izdržava sa platom spremačice. Medjutim, od te jadne plate njoj mora da se obezbedi markiranu odeću. To je prvo i osnovno. Zatim, dvaput nedeljno feniranje kod frizera, svaki vikend izlasci. Usisala kuću nikad nije, ne daj bože oprala sudove, da joj se skine lak sa noktiju. Mama dolazi sa posla mrtva umorna, sprema maloj krmači sve, sprema ručak, pere, pegla odeću, usisava, briše prašinu. Kakvi su to kompleksi sine? Šta je to? U kom Holivudu ti misliš da živiš? Da li misliš da će taj Gucci na tebi napraviti od tebe ribetinu? Neće, jer će u tebi uvek sve biti trulo, jer si mladost provela nezadovoljna svojim estetskim i socijalnim statusom. Ne znam ni koji mi je kurac trebao da slušam tu priču...

Dalje... Devojka ima 22 godine. Prvo što mi je o sebi rekla jeste da je debela i niska. Hm. Da li je to normalno da prva rečenicu koju s nekim prozborite jeste:“Niska sam i debela“? U momentu mi je bilo žao, jer znam da nije kriva za svoje komplekse, već joj je komplekse nabila ta bolest koja vlada nacijom. Iz nekog sažaljenja kažem joj da nije tačno, a sve i da je tako da ima veoma lepo lice i kožu. Na tu moju konstataciju, zadigne majicu i pokaže mi kožu na stomaku kako visi. Gledam je. Ne znam da li da je žalim ili da je pljunem. Sama nosiš svoje kilograme. Nije savršen struk ono što je izdiktarala Kim Kardashian ili Coco Ice. Sledi rečenica:“Ti si tako lep i tako savršen, šta ti uopšte tražiš sa mnom?“... Bravo mala, razmišljam u sebi. Popizdim i kažem:“Jesi debela i jesi niska, ustaj iz moje psihijatriske fotelje i traži drugog doktora“.

Da li svaki prosečan adolescent razmišlja na taj način? Da li spoljašnja lepota ono što je preokupiralo ceo svet? Da li je moguće da svi misle da ih čeka nirvana kada postanu Barbie i Ken?

Deco, razbiću vam iluzije. Ne čeka vas! Ovom konstatacijom se vraćam na početak priče. Kada se fizički usavršite, tu nije kraj. Pre svega, lepota zahteva mnogo truda i novca da bi se održavala. To prvo. Druga, jako bitna stvar, jeste da se od vas očekuje da uvek budete lepi i uvek ljudi obraćaju pažnju na to šta ste obukli, kakva vam je frizura, šminka. Vi ne smete sebi da date dan oduška i da se pojavite na ulici čupavi, prljavi, isflekani, iscepani. To je taj pritisak javnosti. Meni lično je to potpuno marginalna stvar. Ono što je veoma bitno jesu veze. Sličan se sličnom raduje, samim tim uvek i tražite nekog podjednako lepog kao što ste i vi. Nekog ko može da stane rame uz rame s vama. Retki su slučajevi da to neko uspe. Zašto? Kao što rekoh na samom početku, ovo je siromašna zemlja. Ne može svako da dostigne tu univerzalnu lepotu. Makar bila i prirodna, lepota uvek košta. No, kada ne možete da pronadjete sebi sličnu osobu, nastaje nezadovoljstvo. Ostajete sami. Baš tako. Lepi ljudi uglavnom bivaju sami, stoga odjebite sve te komplekse i budite onakvi kakvi jeste. Negujte svoj duh. Intelektualno se nadogradjujte. Lepota je stvorena samo za objektiv fotoaparata. Iza kulisa, ona je potpuno prazna.

Modne katastrofe

Dragi moji čitaoci, koji besplatno pratite moje kolumne na ovom blogu, izvinjavam se što sam vas zapostavio. Naime, pišem kolumne za američko tržište, koje ne smem ovde da objavljujem, pa mi to oduzima previše vremena.

Danas ćemo se baviti vrlo važnom temom u životu svakog smrtnika. Ukoliko niste redovno čitali moje kolumne, ne bi bilo loše da pročitate kolumnu „The one“, pošto će cela ova priča da se bazira na tome.

Kako izgleda prava ljubav? Savršena ljubav. Dočaraću vam. Zamislite najbitnije veče u svom životu. Stomak vam se trese od treme, sve u vama treperi. Oblačite poslednji Pradin model na sebe i stoji vam savršeno. Pripija se uz vaše telo, svaka dlačica na telu vam je naježena. Kragna vam nežno dodiruje vrat, a uvijena je tako da vam izražava boju očiju i jagodične kosti. Stavljate Chanel parfem i sva čula su vam uključena. Cigareta vam se blago mimoilazi sa zlatnim Rolex-om na vašoj levoj ruci. Ulazite u prostor cat walk-om, vetar vam raznosi kosu koja miriši na proleće, a mesečev odsjaj na njoj bode ljudima oči. E to, taj osećaj savršenstva, to je prava ljubav.

Kako zapravo i raspoznati pravu ljubav od one prolazne? Čini se veoma teškim, ali zapravo način je veoma lak. Postoji više tipova.

Prvi tip je najgori. Jeftina ljubav. Neki second hand D&G, kinez ili pijaca. U toj ljubavi se i vi sami osećate jeftino, nedovoljno cenjeno. Postajete frustrirani, hvata vas kompleks niže vrednosti. Takve ljubavi obično nailaze u periodu kada ste veoma, veoma usamljeni, napaljeni, zagoreli. Da prevedem u sam ton ove kolumne: kada nemate šta normalno da obučete, pa vas nužda natera da stavite na sebe robu od „šanera“. Vek takvih ljubavi je proporcionalan veku trajanja i te odeće. Izbledi posle nekoliko pranja.

Drugi tip je ok, ali nije onaj kojim bi trebalo da se zadovoljimo. To je odeća koja je trenutno aktuelna. Ovosezonski Cavalli, D&G ili ukoliko ste (ne daj bože) sportski tip, onda Nike, Adidas, Puma, Converse i slično. Ta ljubav i može da potraje. Npr. imam jednu Cavallijevu kosulju staru sto godina, ali još uvek može da prodje jer izgleda kao da je nova. Ali duboko u sebi znam da joj je vreme odavno prošlo i da je vreme za novu. Takve kolekcije obično završavaju u kontejneru jednu do dve godine od izdanja.

Treći tip je opisan u samom uvodu. Čista klasika: Prada, Oscar de la Renta, Dior... Može čak i da uleti Levi’s. To je nešto što će uvek biti u trendu jer klasika nikad ne izlazi iz mode. Nešto čega možeš da se držiš do kraja svog života. Nešto što se neće iscepati posle drugog pranja. Nešto od čega ti se neće povraćati nakon dve godine.

Okarakterisao sam sve vrste ljubavi kroz odeću i brendove. Nadam se da ste skapirali metaforu. Poenta svega jeste da nadjete osobu pored koje ćete se osećati srećno čak i kada obučete Chanel sa buvljaka. Bitno je samo prepoznati tu osobu. Ja sam je pronašao, odavno. Ta platonska ljubav je nešto što me održava kroz sve ove modne promašaje koji su mi se poslednjih meseci dogodili. A isto želim i vama.