Kada su svi prestali da puše (čitaj postali emotivni)? Kada
je ceo svet odlučio da sve mora da ima neko značenje, da svaki milimetarski
pokret je ispraćen kilometarskom emocijom? Zašto sam opet ja Alisa u toj zemlji
osećanja?
Posmatram tako sa strane neke ljude. Vole, pate, smeju se,
plaču, umiru. Nemo posmatram, bez ikakve reakcije. No hajde, da ne budem grub,
normalno je da čovek ima emocije. Ono sto je nenormalno jeste da ih ima u
tolikoj količini prema sitnim, novim, donekle nebitnim ljudima, a da ne pominjem
bivšim, odavno prežaljenim ljubavima. I hajde, nastavljam dalje, ne dodiruje
me, ništa od toga se meni ne dešava. Nemam nekog da mi prosipa ljubav po
jastuku, iskreno gleda, zasmejava. Ne žalim se. Super je.
Nakon nekoliko dana javlja mi se moja prva velika ljubav,
teško preboljena. Istog momenta mi slike prolaze kroz glavu i shvatam da nije
ceo svet postao emotivan, nego sam ja otišao u nepovrat. Evoluirao iz jedne
krajnosti u drugu. Koliko “hart brejkova” je potrebno da biste postali imuni na
ljubav? Jedan dobar, u mom slučaju.
Odlučim da se vidimo. Godine su prošle od raskida, silne
godine. Dolazim. Sve je nekako isto a različito. Kuća i dalje smrdi na neke
crnogorske običaje, sina naslednika i ostale gluposti. Znajući koliko se gnušam
svega toga, pokušava da prikrije ono što ima usadjeno u genima i pretvara se da
je kul. Sedimo, pričamo, gledamo se. O sranje. Primećujem taj pogled pun
ljubavi usmeren ka meni. Koža mi se ježi od neprijatnosti. Uzvraćam hladnim
pogledom u nadi da ću preseći tvoj. U tebi raste strast, u meni seksualna
želja. Nadjemo se na pola puta, u krevetu Luja XIV. Na pola seksa me prekidaš
rečenicom:”Nemanja, uključi emocije!”. Orao pao. Gadi mi se. Kakve emocije?
Kakve emocije jebote, šest godina je prošlo?! Shvatam da iako sam ja uspešno
preboleo, ti još uvek nisi. Fuj osećaj u meni raste, transfer blama izazvan
tvojom jadnoćom. Uklapaš se u šablon. Prosipaš mi ljubav po jastuku, iskreno
gledaš, voliš, patiš, smeješ, plačeš, umireš. Ali ne zasmejavaš. Noć. Kraj.
Lobotomija.
Kada te neko i posle milion godina, voli na način na koji
ste se voleli nekad u vezi, da li je to slatko ili je samo patetično? Ja sam
svoj stav izneo.
Prestravljen svim tim sranjima, odlučim da izadjem. Moji
leptiri u stomaku odavno već ne lete, odavno sam i pomiren s tim. Drago mi je
što sam barem svestan toga. Svestan da je moguće biti zaljubljivi romantičar
koji se lako veže i spaja s nekim. Svestan da to nisam ja. U klubu pijem boga
oca, skačem, sve je mutno, sve je nebitno. Najbolje društvo je tu i prelamam se
u pozitivnim vibracijama. Zaboravljam. Huh, šta je ovo? Moje usne na tudjim.
Ok, dešava se. No, jebote šta je ovo? Stomak se trese. Opet se trese, od onog
osećaja od kojeg se svim ovim jadnicima koje sam opisao trese. Svestan da činim
nečinivo, da vraćam evoluciju u rikverc, vraćam ružičaste naočare. Opuštam se.
Ipak, nije li to svrha života? Da osetiš svaku emociju, da voliš, patiš, smeješ
se, plačeš, umreš.
