Od ljubavi do horora

Da i muškarci imaju PMS, dokazuju poslednjih nekoliko dana. Piče me emocije. Peku. Svašta bih, ništa ne bih. Pre i nego što nešto započnem, odustanem. Nedostaju mi moji prijatelji. Razmišljam o nekim novostečenim prijateljima. Nameću se pitanja. Nameću se teme.

Siguran sam da svako od nas ima neku osobu u koju je nekad bio ludo zaljubljen, a da su sada prijatelji. Naravno, dug je put od ljubavnika do prijatelja, no kada taj put prekoračiš, stekneš prijatelja za ceo život. Šta se dešava kada ta osoba pronadje novog partnera? Da li je moguće prihvatiti tu novu osobu kao novog prijatelja? Ili ne prihvatiti, jer jednostavno nije prirodno?

Kao što je dug put od ljubavnika do prijatelja, put do prihvatanja novog partnera vaše bivše ljubavi je još duži. Ulazi u društvo kao osveženje, a vaša sasvim prirodna reakcija jeste negodovanje. Tražite mu mane. Kalkulišete u čemu ste sve bolji od njega. Koliko ste lepši od njega. Potom, ako ste neki skrndelj od čoveka, trudite se da mu i podmetnete nogu, onako usput. Sasvim prirodno?

Slična situacija i kod mene. Posle dugo godina, mi smo prijatelji. Volim te i više nego ijednog prijatelja ranije. Kao što ti jednom i rekoh:”Više od svih postojećih, nepostojećih, bivših i budućih”. Tu je i on. Tvoj dečko. Problem, Nemanja?

O da, problem. Sujeta. Ne gledam ga, ne vidim ga, ne postoji. Tražim mu mane. Prevrćem očima, izvrćem želucem. Doduše, ne podmećem nogu. Nadam se, sam će je sebi podmetnuti. Grozno, odvratno, ogavno. E, u takvim situacijama se prepoznaje ko je kakav čovek. Da li sam ja toliko egoističan, iskompleksiran, jednom rečju “nečovek”? Da li ću i osobi koju smatram svojim prijateljem činiti da se oseća nelagodno dok smo svi u istoj prostoriji? E pa neću. Nećeš, Nemanja. To nisi ti.

Zove me da dodjem na kafu. “Da li je i on tu?” upitah. “Tu je”. Gutam knedlu. Knedlu sačinjenu od prkosa, neosnovanog prezira, nezrelosti i želje da to sve nestane. Progutam je. Otvaram oči, srce, sebe. Spuštam svoj snobovski gard, ne gledam te kao niže biće, stojimo na ravnom. Dobro, skoro na ravnom.

Godinu dana je prošlo od tada. Za tih godinu dana, ja sam se iznova i iznova oduševljavao tobom. Toliko divno i pažljivo stvorenje nikad nisam imao u svom krugu prijatelja. Da nisam odlučio da progutam svoju sujetu, izgubio bih toliko toga. Previše. Presrećan sam što te imam u svom najužem krugu prijatelja.

Zašto pišem sve ovo? Da bih sprečio vas da napravite katastrofalnu grešku, koju sam ja umalo napravio. Uvek idite otvorenih očiju i uma, otvorenog srca. Ne dajte vašim nesigurnostima i frustracijama da vas zaslepe i oteraju potencijalne divne ljude od vas.

Trudio sam se da ovu kolumnu napišem što prostijim rečima, bez uobičajenog proseravanja. Zašto? Kada nekog volite, nisu vam potrebni ni Dostojevski, ni Jesenjin, ni Vujaklija, ni Vesna Vukelić Vendi. Najprostije reči su zapravo one koje gađaju u srž. 
Rade, volim te do neba.