Long belong

Stojim uspravno. Pogled ušiljen. Odeća utegnuta. Dišem plitko. Razmišljam plitko. Osećam plitko. Popuštam kaiševe. Svašta izlazi. Kada “živiš” snobizam a odlučiš da “izmeditiraš”, ponašaš se kao pas pušten s lanca. Vrlo opravdano stanje, jer ne umeš da se ponašaš u skladu sa svim tim stvarima koje su bivale potisnute. Šta se dešava? Pokušavaš da nadoknadiš nenadoknadljivo, uhvatiš neuhvatljivo, spojiš nespojivo. Otvaraš usta na zalogaj koji je svetlosnom godinom udaljen od tebe.

Postoje ljudi koji, poučenim životnim iskustvom, beže od veza kao djavo od krsta. “Slobodni agenti”, ili kako već sebe nazivaju, grabe sve što im se svidja, iskoriste, ostave i nastave. Drže do sebe. Vrlo elegantni, umeju da se ponašaju, flertuju i u pravom momentu povlače granicu. Sebe ubrajam u te ljude. Vrlo je lako pronaći manu svakoj novoj osobi koja se pojavi na vidiku. Daću vam jedan najbizarniji primer, iz ličnog iskustva. Naime, sedimo u kafiću. Prvi dejt. Posmatram kako piješ pivo iz flaše. Dovoljan razlog za “odjeb” s moje strane, jer smo dva suprotna sveta. Ja kada naručim vino, vraćam konobara i tri puta dok mi ne donese pravu čašu za vino. Sve ovo zvuči jako površno, no kada malo zagrebete jasno vam je da je u pitanju odbrambeni mehanizam. Ne želim vezu i niko mi nije dovoljno dobar. U mom slučaju to je rečenica:”Šteta bi bila da se ovako lep zarobim pored nekog”. 

Sve je to jako lepo. Divno. Bajno, sjajno. Ako ste robot. Šta se dešava kada naidje ona stara potreba za pripadnošću? Da vas neko nazove svojim? Da se tobože neko popiša oko vas i obeleži teritoriju? Ako imate sreće, neko se i pojavi u vašem životu. A vi… Vi odlučite da popustite svoje kaiševe s početka priče i zagrizete pre nego što se uopšte i zinuli.

Grizem. Dopuštam da me zoveš svojim. Da, lep je osećaj. Gledam u vrata, čekajući da se pojaviš. Kada se pojaviš, svi drugi nestanu, ostaješ samo ti.

Svako ko je doživeo jednu veliku ljubav u svom životu može da smatra sebe srećnikom. Ja sam doživeo dve. Prva, ona najgora, ona u kojoj bivate ljubomorni, posesivni, ona koja budi sve najgore u vama. Druga, ona najlepša, kada ste s nekim i ti si ti. Nema glume, nema pretvaranja. Sve je čisto. Čak iako niste u vezi sa tobom osobom, vama je dovoljno samo da je imate u svojoj okolini i da znate da je ona srećna s nekim. E to je ona prava, istinska ljubav.

I tako, ja koji zasnivam svoje kolumne na teoriji da je ljubav prolazna stvar, opet se držim one prave. One druge. Ulazim u tu novu, gore navedenu, vezicu. Šta se dešava? Ravnam sve po toj staroj velikoj ljubavi. Nemoguće. Očekujem neke stvari da mi budu pružene odmah. Stvari koje spontano i vremenom dolaze. Ne, ja ih hoću sad. Počinjem loše da delujem. Šta se dešava? Podsvesno sabotiram novu vezu, jer sam svestan da ta ljubav neće biti ni blizu one prethodne, već samo jedan mimohod do sledeće stvari. No, još uvek ne puštam.

Nekoliko dana kasnije, dobijam poruku: “Nemanja, ti si jako kvalitetan dečko, ali mislim da to nije to.”

Prva i osnovna stvar, ja sam to prvi shvatio, ali sam ćutao i pružao ti dalje šanse. No dobro, tvoj izbor. A druga i vrlo bitna stvar, postoji li išta gore od raskida preko poruke? Osnovni respect je da me pogledaš u oči i kažeš šta imaš. Jesam ja kriv, jesam jer sam previše popustio kaiševe, previše se opustio, upustio. I najveća greška, ravnao te po velikoj bivšoj ljubavi. Premda je mnogo gora stvar raskinuti preko poruke.

Uostalom, svako od nas ima svoj način raskidanja. Taj raskid najviše oslikava osobu s kojom ste bili u vezi. Poenta cele priče je da pre nego što “popustite kaiševe”, dobro ga zategnete dok ne vidite s kim ste i da li ste spremni za novi početak, odnosno da li i dalje vučete, nikad zaboravljenoj, prošlosti.