Želim da te ne želim

Ostao sam vam dužan odgovor na pitanje postavljeno u prethodnoj kolumni. Da ne bih davio o tim “nebitnusima”, zaključite I sami. Zašto uopšte I juriti I siliti ljubav s nekim s kim je to nemoguće?

A ljubav… Ljubav sa svih strana. Ljubav drugih prema meni, ljubav drugih prema drugima. Tudja ljubav. Crpim sve te emocije. Kradem. Tudje "volim te" hvatam kao pauk u svojoj mreži, i pripajam te reči kao da su meni namenjene. Da, kradem. Plačem na emotivne poruke mojih prijatelja. Sklapam te trunke ljubavi od svakog ponaosob i kreiram jedno savršenstvo. A sve te ljude pojedinačno volim svim svojim bićem.

Da li je to savršeno rešenje svih nas “singlova” ili samo još jedan patetični potez kako bismo zamazali sebi oči?

Iz mora primera izvadiću jedan. Od samog starta uživam posmatrajući vašu ljubav. Te slatke I požudne poglede koje krišom razmenjujete misleći da vas niko ne vidi. Te slatke reči koje jedno drugom šapućete I nesebično sebe dajete. Taj dečiji način na koji se posvađate, pa se nakon toga žustro mirite. Znakovi pažnje, usmerenost, odmerenost, ljubaznost, nasmejanost, predivnost.

Gledam, upijam, osetim. Ježim se. Plačem. Želim. Ne umem. Umem. Ne.

Razmišljam kako je to dobra stvar. Nemo posmatraš neki drugi par I doživljavaš njihovu ljubav, bez ikakve šanse da ostaneš povredjen. Ne ume to svako. Mnogi će biti zavidni, pokušati da sjebe druge jer su I sami vrlo nesrećni. Medjutim, ta neka dobrota u meni preovladava. Da li preovladava?

Moralista bez morala. Lepota sa prazninom. Ljubavnik bez ljubavi. Egoista. Večiti egoista.

Da li egoista zapravo I može da učini sve ovo što sam gore ispisao od samog starta? Ako I može, koliko dugo može da ostane dosledan svome stavu? Hm, do prve prilike da umoči prst u tuđi med.

Da li ste znali da je alkohol zapravo vrlo dobra stvar? Da nekad uz pomoć alkohola bolje razaznajete stvari nego trezni? Bolje definišete emociju.

Ja sam tu. Ležim. Ti si tu. Ležiš. Pored mene. Opet ti i opet si tu. Silom prilika. No ništa. Sve je to i normalno. Tačnije, sve bi to i bilo normalno da ja nisam nenormalan. Zagrliš me pred spavanje. Zagrlim te. Iako znam da mi ne pripadaš, grlim te još jače. Osećam tu toplinu, taj vulkan. Da li je moguće da opet prolazim kroz ovo? Da li je moguće da u mojoj glupači od glave se opet vrzmaju davno zakopane agonije? Da. Ja sada želim da mi uputiš te slatke poglede misleći da nas niko ne vidi. Ja sada želim te slatke reči i nesebično davanje. O da, usmerenost, odmerenost, ljubaznost, nasmejanost, predivnost. Da. Duboko u sebi da. Dok logična strana moga mozga odbija. Konfuzno a zapravo veoma koncizno. Jednostavno. Želim da te ne želim!

Jutro. Pijem kafu, pušim cigaru. Gledam u kafu. Dim od cigarete mi ulazi u oči. Ne smeta. Ja sam duboko u nekoj petnaestoj dimenziji. I dalje si tu, pored mene. A kao da nisi. Mamurluk. Emotivni mamurluk. Pokušavam da shvatim… Eureka! Ja tebe zapravo i ne želim. Ne želim ništa tuđe. Ja samo želim da volim nekog kao što volim tebe, nekog ko će da mi pali lampice čim me pogleda. Taj osećaj, grliti nekog koga jako voliš. A to ne možeš biti ti. Možda jednog dana, ko zna. A verujem da postoji jača sila od tebe. Verujem. 

Iako se sve od prošle kolumne završilo neslavno, to nema veze. Nada postoji.