Kada dođeš u
određene godine, prođeš mnogo ljudi, raskineš više veza, pomisliš da si već
oguglao na neke stvari i da će od sada sve ići lakše. Najbitnije je što misliš
da si posle toliko padova u ljubavi postao jak, da te ništa ne može sjebati.
Kada dolazi trenutak kada ćeš stati pred ogledalo i reći sebi:“Moje srce neće
slomiti niko“?
Hm... Dođe taj
trenutak. Staneš pred to ogledalo, izgovoriš reči. Hrabro koračaš, ulaziš u
veze misleći da si konačno sposoban za novu ljubav i da će te ta neopisiva
količina bola zaobići ovog puta. Imaš stav, stav da sada znaš bolje, da si
pametniji, da te su te svo ono mučenje i patnja iz prošlosti naučili nečemu.
Kurčevit si i dozvoliš sebi da se zaljubiš. Da odlepiš. Da te ta količina
energije obuzme celog i vodi. Prođe ti kroz glavu i to „šta bi bilo kada bismo
raskinuli“, no misliš da te to neće povrediti, jer ipak je evolucija učinila
svoje i od klinca napravila princa za kajanje. Provodite vreme zajedno, još
više se zbližavate, osećate konstantnu potrebu jedno za drugim. Emocija raste.
Nenormalno raste.
Ono što je po
meni sasvim normalna stvar u vezi, jeste da što više nekog volite, to vas više
povređuju neke stvari. Greške koje pravi. Trudite se da budete toleratntni i da
ne oterate tu osobu od sebe, pa ćutite. Ćutite, ćutite i onda... Bam! Puknete
kada to najmanje očekujete. Kažete stvari koje niste ni mislili ni poželeli.
Jezik brži od pameti, od vas samih. Istog momenta se pokajete što ste uopšte
otvarali ta vaša velika usta. Međutim, kasno. Odlazi od vas, ostavlja vas jer
ne želi da trpi takvu osobu pored sebe i takve situacije. Jasno. Potpuno
prihvatljivo. Meni nije.
U trenutku se sve
u vama ruši. Otpada od vas. Gušenje na nervnoj bazi. Aritmija. Pritisak. Ta
neopisiva količina bole počinje da struji vašim telom. Shvatate da ste budala.
Naivna budala. Da ništa niste naučili iz prošlosti, da ste još uvek jebeno
prejebeno ranjivi i krhki. Da je posle tako kratko vremena uspeo neko da vam
slomi srce za sekund. Ne date da digne ruke, borite se jer nemate snage da
preživite još jedan krah. Skidate krunu sa glave i izvinjavate se, izvinjavate
se do srži, u nadi da će shvatiti da vam je stvarno žao. Međutim, vaša
izvinjenja samo odjekuju, kao u praznoj pećini. Čuje se samo eho. Eho koji
lomi, uništava sve u vama jer uviđate da stojite sami na kiši.
Ni sam ne znam
koja je poenta ove kolumne. Kakvu pouku izvući iz svega ovoga? Ono što vam
sigurno mogu reći je da nikada ne budete toliko arogantni i da stanete ispred
ogledala i kažete da vam niko neće slomiti srce, jer će vam srce lomiti dok ste
živi. Ako ne partneri, onda prijatelji, porodica... Onda kada pomislite da ste
toliko jaki, pašćete kao najveći idiot.
Нема коментара:
Постави коментар