Samospoznaja

Zaista previše vremena za razmišljanje imam u poslednje vreme. Možda zato što si ti na drugom kontinentu, a ja te verno čekam. Ne znam. Sve u svemu, izanalizirao sam svoj život. Shvatio sam da sam zahvaljujući krugovima u kojima se krećem, postao jako površan, plitak. Da jedina stvar koja mi je bitna je da dobro izgledam, da sam lepo obucen, markirano, da su mi frizura i šminka savršeni. Onda motam svoj život u nazad i ono što uviđam jeste da nikada ranije nisam bio takav. Bio sam vedar, nasmejan, jednostavan, opušten, uvek spreman na akciju... Ništa mi nije bilo problem. Sada, druga priča. Snob koji nosi ogledalo sa sobom, pazi kako i s kim razgovara, kako i gde sedi, kako se smeje, nikad ne plače.

Da li je evolucija ono što od “klinca napravi princa za kajanje”? Da li je krivo društvo? Da li si ti sam kriv? Na kraju, da li je to ono što bi svako od nas trebalo da postane u ovo novo doba?

Pretpostavljam da su se mnogi od nas našli u situaciji kada ne mogu da prepoznaju sami sebe. Kada ih muči to što im je koža postala tesna. Šta uraditi u takvim situacijama?

Odlučujem se na radikalne mere. Ono što će me spustiti na zemlju jeste odlazak među polusvet i mešanje s njima. A gde se najviše skuplja rulja? Na najlon pijaci.

Subota je ujutru. Sedam u kola i odlazim na najlon. Gužva, ogromna gužva. Sve moj do mojega. Sedam u kafanu na ćošku da popijem kafu i psihički se pripremim za haos. Prilazi debela konobarica bez zuba. Mislim da me je njen osmeh razbudio vise nego sama kafa. Ulazim na pijacu i guranje počinje. Gomila iskompleksiranih ženturača koje su došle u nadi da će kupiti fejk Luj Viton. Guraju se ne bi li prve uhvatile najbolju robu. Posmatram ih sve pomalo uplašeno, jer vrlo je moguće da će me skinuti do gole kože i uzeti odeću. Oko mene leluja smrad pljeskavica i jeftinih cigara, a sa strane hrpe polovne odeće po podu, koja se prodaje po 50 dinara po komadu. Buka, jaka buka. Odlučim da progutam svoj ponos i gađenje i da se spustim medju babe i rondam po onoj polovnoj odeći. Kontam, to će mi biti taj šok koji će me vratiti u moje prvobitno stanje. Ono što me je zadivilo jeste taj njujorški stil kupovine. Babe se laktaju, otimaju, pljuju, tuku, šamaraju. I ajde, stopim se ja tu s ruljom i rondam, rondam. U jednom krucijalnom momentu uhvatim se za usrane dečije gaće i neki peškir koji liči na običnu spermušu. Želudačna kiselina mi pojede i ono malo želuca što je ostalo. Napuštam teren.

Bio je ovo eksperiment koji je pošao naopako. Štaviše, još jače me učaurio u snobizam. No, ne odustajem. Razmišljam, možda bi me koja suza otkravila. Odlazim kod kozmetičarke (starija žena), s kojom povremeno popijem i kafu.

Njena priča počinje. Njena ćerka se devedesetih bavila modelingom. A ono što je u uskoj korelaciji sa tim jeste droga. Bila je na heroinu neko vreme. Slušam načine na koje ju je njena majka odvlačila i spasavala od svega toga. Povlačila se po policiji, pratila narkomane, slala ćerku na Kipar da se očisti. Sredi se ona na tom Kipru, ali svaki put kad se vrati u Srbiju, vrati se i drogi. Začarani krug. Sve vreme joj suze idu dok mi priča. Posle duge borbe, spasi je od droge. Nakon izvesnog vremena, manekenka se navuče na alkohol. Oslabi joj srce. Paf! Operacija srca. Kako bi se malo vratila u normalu, spanđa se sa oženjenim muškarcem i rodu mu dete. Muškarac napušta svoju ženu i ćerku i dolazi da živi sa manekenkom i njenom majkom. I sve je kul nekoliko godina. Međutim, manekenka nije uspela da se liši alkohola i nastaju opet problemi. Reoperacija srca. Njen nevenčani suprug se uplaši za svoje dupe i traži svojoj tašti da prepiše njenu kuću na njega, da ukoliko manekenka ne preživi reoperaciju, on ostane obezbeđen. Za to vreme ugura je u ogromne dugove, pravi sranja porodici. Tašta, moja kozmetičarka, ih istera napolje. Oni odlaze na stan. I već mesecima ne daju joj da vidi svog unuka, kojeg je othranila. Žena se guši u suzama. Psuje. Udara nameštaj. Ja hladnokrvno sedim naspram nje i posmatram. U meni ništa. Neko sažaljenje, koje je prilično površinsko.

Još jedan neuspeli eksperiment. Dolazim kući, vidno utučen. Ne zbog njene priče. Zbog mene samog. Da li ću se ikad ponovo iskreno nasmejati? Da li cu ikad ponovo iskreno zaplakati? Da li ću ikad ponovo sedeti na klupi u parku i piti pivo iz limenke?

Stiže mi poruka. Prva poruka od kad si u Americi. Taj osećaj zaista ne mogu da opišem. Sve izmešano. Bes što sada nisi ovde. Radost što mi šalješ poruku i misliš na mene. Smejem se, srećan. Raznežim se, suza mi kreće.

Sve mi postaje jasno. Toliko sam se učaurio u svojoj prošloj vezi, da sam zaboravio kakav je osećaj kad neko misli na tebe, kad ti posvećuje pažnju, kad izazove u tebi taj neki neopisiv osećaj. Osećam kako odbacujem tu ljušturu sa sebe i ponovo se osecam kao JA. Stari ja. Stari ja plus markirana garderoba, jer nekih adikcija je vrlo teško rešiti se.

Pouka je da nikad ne dozvolite drugim ljudima od vas naprave nešto što niste. Ako sedite u društvu snobova, ne morate da se priklanjate tom klanu. Zapalite marihuanu. Ako ste medju polusvetom, nemojte da se laktate s babama. Žalite ih. Ako ste u novoj vezi, odbacite sve ono što ste naučili u prošloj, jer jedini način da nešto bude lepo i funkcionalno jeste otvoreno srce.