Nothing sweet about me

Svašta sam čuo o sebi u poslednje vreme. Čuo sam kako sam ja nadobudan, isfoliran, pun sebe, sve gledam s visine, arogantan itd. Kako mi niko nije dovoljno dobar, kako mislim da sam bolji od svih. Pretpostavljam da bi sad trebalo da vas demantujem. To se neće desiti. Neće, jer ste u pravu. Ja jesam sve od navedenog. Ali smrtnici, pre nego što počnete da serete o meni, pogledajte sebe u ogledalu, zatim pogledajte mene, i videćete da to sve mogu da potkrepim.

Sve te priče proizilaze iz nedavnih događaja sa nevažnim

ljudima velikih usta. Naime, svaka ta “velika usta” koja su bila odbijena s moje strane, krenula su da seru okolo kako bi mi, valjda, napakostili. Ne znam pravi razlog jer ne razmišljam kao plankton. Mnogo ljudi me je startovalo poslednjih meseci. Pokušavali da me osvoje, a ja glumio tvrđavu. Zašto je to tako? Odgovor je prilično jednostavan. Ja se ne zadovoljavam svakim random-om koji mi udeli kompliment. Dnevno mi je stizalo milion poruka, gde odgovorim na svaku tridesetu, kratko i jasno, otresito. Nije to meni davalo nikakav osećeaj zadovoljstva i slično, već jednostavno nisam se opterećivao time. No, ne bi postojala izreka “život je kučka” da život stvarno nije kučka.

Šta se desi kada se uloge okrenu? Kada ja, pun sebe, počnem da trčim za nekim ko mene ne jebe ni pet posto? Ja to zovem smak sveta.

Ima već pola godine kako sam prekinuo svoju dugogodišnju vezu. Iako sam te mrzeo neko vreme, uspeli smo da ostanemo u korektnom odnosu. Nije mi bilo jasno kako se ti tako lako bacaš u promet i nalaziš sebi ljude i dejtove. Kako to da ja za ovih pola godine nisam bio ni sa kim, a ti ih menjaš konstantno. Na kraju shvatim: ti se zadovoljavaš dnom i plivaš u tom mulju jer, na kraju krajeva, ti i pripadaš tamo. Ja nisam ni sa kim, jer ne mogu da nađem nekog ko može da stane rame uz rame sa mnom. Sve do pre neki dan.

Da li je to definicija veze, da kad raskinete, jedno uvek ode na dno a drugo na vrh?

Nebitno na koji način, naletim na fejsbuku na jednu osobu, za koju pouzdano znam da može da stoji na ravnom sa mnom. Prošaram kroz slike, oduševim se. Počnemo da se dopisujemo, oduševim se još više. Sve je super, ja sam sav hahahah ti si skroz hehehe, i sve je tako bla bla bla. Stisnem zube i pitam te da idemo na dejt, na šta i pristaneš. Dozvolim sebi da odlepim za osobom koju ni ne poznajem. Međutim, kroz dalje dopisivanje, stižu mi sve hladnije i hladnije poruke, odgovori mi na svaku drugu poruku. Sve mi se tako lepo vrati što sam ja radio ovim poltronima prethodnih nekoliko meseci. Sad bih ubio da budem s tobom, samo sto postoji jedna velika razlika između Nemanje i ostalih. Nemanja ima ponos i zna kad da stane, jer je svestan šta je zapravo ljubav.

Ljubav je samo san, iluzorno obnavljanje prošlosti, konstruisano da bude realno u sadašnjosti, i predodređeno da bude razočarenje u budućnosti. Taj sistem iscrpljuje čovekove životne sokove, otruje mu dušu, slabi je i zaplaši, a posle tu moralno usahlu mumiju i skoro ludog čoveka pokazuju kao primer pokajanja. Pokajanja i sramote od samog sebe, jer je dozvolio sebi da se zaljubi.