Lepota + Pamet = Sujeta

92% ljudi na planeti kao krajnji životni cilj ima da se zaljubi i “upari”. Taj cilj nas inhibira u mnoštvu drugih, jer se ovaj uvek vodi kao primaran. Da li to i jeste životna svrha? Ljubav, brak, reprodukcija? Da li bi pre svega toga trebalo prvo da se ostvarimo kao ličnosti, sazrimo, upotpunimo, ili sazrevamo tokom zabavljanja sa partnerima? Da li nas svaki bolan raskid, prevara, svađa čine jačim? Ili nas emotivno unakažava i formira frustracije? U kom trenutku je potrebno sebi reći DOSTA!?

Od svoje petnaeste godine se povlačim po nekim vezama. Intelektualno uvek korak ispred svih, a emotivno dva unazad. Zaljubljive prirode, letim za ljubavlju. Uvek je sve pink, cveće cveta, ptice pevaju. Ma ptice zapravo jedu govna. Svaki taj cvrkut ptica predstavlja po jedan ožiljak na meni, izazvan mojom emotivnom glupošću. Uvek nešto fali, niko ne može da mi pruži ono što mi je potrebno. Pogrešni ljudi. Pogrešna mesta. Pogrešno vreme.

Pitam se da li su Adam i Eva postavili pravi primer čovečanstvu? Zapravo, jesu. Samo što se pogrešno tumače. Bog pljunuo u prašinu i stvorio Adama. Od njegovog rebra napravi Evu. Iako su bili jedini ljudi na planeti, voleli su se. “Meant to be”. “Soul mates”. A šta se onda desi? Glupača pojede jabuku. Zabranjeno voće. Prevedeno na jezik 21. veka “Eva se kresnula sa strane”. Sjebala Adama. Samim tim, mi muškarci smo genetski predodređeni da budemo sujetni. Sve zbog jedne ćurke, kojoj je apstinencija strana reč. Biblijski gledano, u svakoj vezi postoji neko ko će da pravi probleme.

Pitanje koje mene muči jeste zašto sam ja uvek Adam?

Današnji Adam i biblijski Adam se veoma razlikuju. Evolucija je učinila svoje. Naime, shvatio je da ljubav nije sve u životu, da mora da se posveti i sebi. Ova konstatacija ne sme da se poredi sa narcisoidnošću. Gledam po sebi. Pošto mi fakultet odlično ide i ne moram da se ubijam samo oko toga, preostaje mi vremena i za brigu o svom izgledu. Dajem svoj maksimum da bih izgledao ovako dobro, spavam u solarijumu, koristim kojekakve kreme i pičke materine. I markirane stvari. Volim brendiranu odeću. That’s my thing, let it go. To nije nešto što radim iz nekog hira, ili da bih bio bolji od drugih. Sve te stvari kupujem sam sebi, tako što se suzdržavam u mnogim drugim stvarima. Ne kupuje mi ni tata, ni sponzor. Svestan sebe, svog izgleda i svojih kvaliteta, samouvereno koračam svetom kog nazivam svojim “crvenim tepihom”.

Desi se momenat kada naiđe Eva. Lepa, negovana, imućna. Počne da jede govna s vama, jer ste je, pre svega, privukli svojim intelektom i nekom svojom energijom. Seksualnošću. Srećni ste, mislite:”Jebote, konačno osoba koja izgleda dobro kao i ja, koja je pametna, ostvarena ličnost”. Onda se pojavi ona jabuka. Ne može Eva bez svoje jebene jabuke. Proradi joj neka sujeta, ozlojeđenost... Ne umem da definišem tu osobinu jer se ne klanjam tom klanu. Pošto ste bili savršen džentlmen prema njoj, nema šta da vam prebaci, pa krene toliko nisko da od Eve nastane Evica, pa potom Evičak. Na kraju nestane, koliko se umanjila u vašim očima. Bez problema vam kaže:”Ti Adame nisi dečko kakav je meni potreban. Ja volim skromne momke. Prizemne. Ne one koje u prvi plan guraju svoju lepotu, kožu, telo i markiranu garderobu jer nemaju nikakav drugi kvalitet da pokažu. Stanija. Soraja.” Preokret. U tom momentu razmišljate da li uopšte treba da objašnjavate. Da opravdavate svoj životni stil nekome ko ima i previše putera na glavi. Ne! To je momenat kada bi trebalo da povučete liniju i kažete sebi:”DOSTA!” Ukoliko nastavite da objašnjavate toj osobi šta ste vi zapravo, umanjujete se zajedno sa njom. Sve ono za šta ste se trudili u životu postaje marginalno, jer ste sebi kao osnovni cilj postavili da budete u vezi po svaku cenu.

Niste vi krivi zbog toga. Krivo je društvo. Šablon po kojem svi funkcionišemo. ALI ono što sam ja naučio iz svih svojih prethodnih veza, jeste da znam kada bi trebalo da kažem:”MARŠ!”